Napisao je jedared iz šale Hemingvej najkraću priču na svetu velike tuge a tek je stih jedan ,,Na prodaju. Cipelice za bebu. Nenošene.” šest reči a koliko je cipelica nenošenih u blatu koliko cipelica raznosi granata a ne piščev barmen uklanjajući ispisanu salvetu sa šanka premeštajući je u istoriju koliko malih nogu […]
Imala je neku egzotičnu lepotu kao da je rođena u nekoj od zemalja koje skoro pa da ne postoje obilje kose pucketave od elektriciteta miris napuštene obale pamtim je po kaljavim stopalima kojima je gacala pustim ulicama Makonda u doba velikih kiša sa kojih je ponela miris napuštene obale
Pročitao sam negde, ne sećam se gde, kako neki tip debele knjige razreže, pa ih tako podeljene u tomove čita. Lakše mu – kako kaže. Ne znam po kom obrascu to radi, nije objasnio. Da li reže na početku glave, na okruglom broju strana, ili pak po određenom koeficijentu udaljenosti palca od dlana, kako bi
Čitao sam o zamrznutim konjima uhvaćenim u lošem vremenu, u trenutku dinamičke neodluke. Nakostrešenih griva ukočenim u instiktivnom odmahivanju glavom. Čitao sam i o zamrznutim ljudima. Kreću se ka svakodnevu, sa udovima bez krvotoka. Zamrznutim kosama industrijskih hemičara. Čitao sam o još koječemu i sve je ohlađeno do tačke gde materija prestaje da se kreće, gde
Sakrili smo se u najdubljoj noći, a mogli smo da imamo na svetlu divan život. Mračna duša traži pokrov mraka. Duboko u dragocenom životu zakopavamo strah isod osvetljene tame. Za dane koji prolaze optužujemo mesec, bledeo je i doneo dan. Bogatstvo sunca prži nam utočište, božanska tama progrizena nam je zrakom. Bledo lice guramo u
Sedim na kamenu izvaljenom, bio je deo moje kuće. Na levom kolenu mi glava sina, na desnom kćer više neće da spava. Branio nas krvnik od krvnika, slao ptice s porukama njihovim majkama, kaže: stižemo! Sada sedim zaštićena, sama, krvavih kolena. Jedno od glave moga sina, drugo od kćeri što je nema. Pitam
Odveo bih te u kamenu pustinju, ali ne voliš da se gubiš u pustari. Za suvo mesto treba i neka mapa, busolu da čuvaš u plišanoj vreći. Imam belu sveću u džepu, ali beskorisna bi mi bila onoj vrućini. Palio bih joj fitilj, pognula bi se i prelomila. Da smo u pustari
treba im još mnogo novca pa nam zlatnom kašikom pokazuju smer juriša zaključavaju nam kosti bravom svoga sefa njihova sloboda naša je tamnica naša sloboda njima je okov ulubljenim plehanim tanjirom kopam sebi zaklon kroz rov vodim našu zajedničku majku mariju već je jednog sina sahranila a sada mene ispraća dok sa drugom sledim smer
Dođe smrt na vrata Ne kuca, samo uđe Stane kraj kreveta Spusti ruku na belu postelju Ne prljaj! Dreknem ja Nije Ona tvoja Bunim se Valjda ja znam kada je vreme Izričit sam a molim Misliš da pobeđuješ, Smrti A gubiš Gubiš mogućnost za još jedan tihi ulaz u naš dom Ne prljaj,
Ne možeš dotaknuti zemlju! Kreneš rukom, ona uzmakne Staneš stopalom, ona se ulegne. Ne možeš dotaknuti zemlju kolenom. Poklekneš, ismeje te. Pravovernom čelu izmakne, apostolni oko od nje ka nebesima okrene. Možeš je pećinom prežiliti, prokopom pohoditi, ali je rukom nećeš dotaći. Posadi stablo, njegovim korenom je ka srcu privuci. Nikako zemlju rukom ne
Mi smo duh oglodanog mesa sa kostiju naših starih. Mi smo stopa na mestu gde spustiše koleno uz naklon. Kandilo miriše i dimi. Muzika iz cevanice ulovljenog jelena. Bubanj ozvučen kožom njegove drage, zaklane kraj njega. Kandilo miriše i dimi. Prostrli smo njenu zenicu na stazi, crnu i duboku. Nestaju u
