Pleši opet samnom pod ljutim nebom, što sav svoj bes sad proliva na nas. U inat njemu, nek’ svaka kap bude dodir miline i ne daj da nam osmehe prekine grmljavine glas. Tu neku tugu, nosih u oku… al’ čemu to? pa, jedino što više nemaš… nemaš nas.

Obući ću staru haljinu, da se setiš mlade dame, koja je osmeh nosila ko odlikovanje. Staviću par kapi parfema onog što miriše na neke lepše sate kad si me stalno zasmejavao, možda se tako bar na trenutak vrate. Pronaći ću stare trake da zapevam pesme drage, da se smejem baš iz srca i ponovo zaigram

Imala je kose boje suvog klasja, plesala na kisi i pevala s’ vetrom pesmu iz sveg glasa.   Tih dana je  nosila kaput, ko da je od lišća tkan. Osmeh njen je bio ukras tog novembra, a svaki dan sa njom bio bi savrsen jesenji dan.   Popreko bi pogledala onaj oblak sivi jer je