Dok smo gurali autobus, kome je proklizala lamela, sedamsto, osamsto metara uz blagu uzbrdicu, žene i deca išli su pored nas. Brzo smo se oznojili i počeli glasno da psujemo mada me je  osećaj montipajtonovskog absurda prilično zabavljao. Već sam zamišljao kako ću da prepričavam ovo guranje, kao jednom-u-životu anegdotu, praveći se važan, što se […]

Na kraju sveta je jedno drvo. Visoko je i kraj mu se ne vidi. Pod njim zastane svako pre nego što ode. Da se odmori i ostavi šta ima da ostavi. Zato nam se čini da ne ostaje ništa. Naspram visokog drveta sve je zanemarljivo malo.

Semafori plešu na vetru uz sopstveni lajtšou. Nebo žmuri, navuklo je oblake preko glave, pravi se da spava. Siluete se voze izvršavajući algoritme, ulice im pridržavaju stvarnost. Sobni fotoni sa prozora zgrada teži su od tv melodrama. Dan pritiska kao puna bešika, iako je već isprazan. Frejm po frejm, unapred zaboravljeni klip prolazi pred očima.

Ako bi mogao da budeš barem malo živ, kada umreš, tek toliko malo, da bi plakati mogao, kada umreš, da li bi zaplakao za sobom, kada umreš?