Није ми био претежак камен, није ми ни престрм успон. Са врха дозивао је пламен, душа вођена беше крстом. Неизбежно је Икаруса видети, како крила му букте огњена, када и очима Сунце запрети, након тескобе и спуштена погледа. Спотакнем се изненада, опчињен призором тешким, па ми са плећа камен пада и остајем да на коленима […]
Од трња ми крвави прсти, али не попуштам свој хват чврсти. Попех се високо и не знам како бих сишао, да нисам о зеленоокој стихове и строфе писао. Силазак није дуго трајао, ни због успона се нисам кајао. Ниси повукла ороз – ионако ме не би погодила метком. Нисам бачен под воз, како да назовем
На крају дана, недеље, све је исто. Дођем кући припит, без воље за викенд и без икога у соби. А волео бих да те имам ту, у углу мога кревета који је својеврстан видиковац на собу. Леђима си ослоњена на зид, а главом на орман који је постављен уз ивицу кревета. Седиш тако сатима, колена
Било ми је лакше спознати те из даљине, твоје очи, несавршености, мане и врлине. Боже, сваким трептајем видим то зеленило, дубоко, нежно, а опет продорно, у мој се ум укоренило. Боже знај, нећу је на дан, још мање само на ноћ; речју њеном ја се храним и за живот добијам моћ. Затражио бих плес, макар
Ево ме опет у оковима. Осећам притисак у грудима, желуцу, врату. Само да прогутам ову кнедлу и нећу више јести данас. Празна ми је чаша и зовем те да дођеш на кратко. Само сада не би било касно. Иако си увек некако ту, у мојој кожи. Капирам да не чујеш мој позив јер те и
