Са тобом желела сам пуно тога. Да гледамо месец и звезде. Шетамо у парку руку под руку. Да проживљавамо и сунчане  и кишне дане.   Са тобом желела сам пуно тога. Али све ће то остати само жеља. Жеља за коју можда ти ни не знаш.

Није ми био претежак камен, није ми ни престрм успон. Са врха дозивао је пламен, душа вођена беше крстом. Неизбежно је Икаруса видети, како крила му букте огњена, када и очима Сунце запрети, након тескобе и спуштена погледа. Спотакнем се изненада, опчињен призором тешким, па ми са плећа камен пада и остајем да на коленима

Од трња ми крвави прсти, али не попуштам свој хват чврсти. Попех се високо и не знам како бих сишао, да нисам о зеленоокој стихове и строфе писао. Силазак није дуго трајао, ни због успона се нисам кајао. Ниси повукла ороз – ионако ме не би погодила метком. Нисам бачен под воз, како да назовем

Želim da te zagrlim i poljubim, da nestanemo iz ovog surovog sveta. Neka se tvoja duša prepusti meni svim svojim  bićem. Prepusti se,približi mi se, i neka samo naša ljubav postoji. Tek kada  se prepustiš, pribiješ se uz mene, poljubiš me nežno kako samo ti znaš, videćeš da je moje srce  tvoje sklonište.

Још једног дана, осећам се као да заувек корачам. Зар не постоји месечина тамо негде? Само те чујем у удаљеним ехоима, гледам у небо и осећам се као да ми се ближи крај.   Још једног дана, и још увек се присећам. Отишла си а као да си ту, само те чујем у удаљеним ехоима,

Толико је видела Испод дрвета, испод крошње, уживања у поветарцу. Ту је увек била, са паром, богатим и сиротим, који љубав започиње. Ту је увек слушала, поред улице, поред фењера, врисак и жар како горе. Ту је увек стајала, иза куће, иза ограде, пркосила свима и свакоме. Ту је увек чекала птице да одлете, камин

Било једне зиме пуне сете и сетих се судбе проклете. Где се среће и радости људи сетише једне даме из града, једне даме најлепше. Њену доброту и њену љупку душу сви заволише, a ja заволех највише.   Сваки корак одмерен и сваки покрет беше савршен. Смеха и песме њено присуство призваше. О какве завиди беше

Grof Monte Kristo, nakon sto godina samoće, nađe se na putu… A tamo braća Karamazovi i Ana Karenjina, čekajući Godoa, stoje na čarobnom bregu. Posmatraju idiota koji rukama svojim pokušava da dohvati sunce i viče: Hiljadu sunaca! hiljadu sunaca! hiljadu sunaca! Nije to predeo slikan čajem, Tu nema ruže malog princa, Gospođica tu ne traži

Ово је веза између нас. Хајде да певамо сада сви у глас. Певајмо само певајмо,песму о љубави. Нека пева цела планета. Заборави на све своје предрасуде и певај са нама.   Ова веза нас све зближава, и боље упознаје. Тако магична је ова веза између нас. Зато певајмо сада сви  у глас.

Željan tvoje ljubavi čeznja si u srcu mom, tvoj osmeh mi je svetlost, tvoj dodir kao san, u očima tvojim svetlost beskrajna sja, bez tebe više ni trena ne mogu ja. Korak tvoj donosi radost u mom svetu, tvoj glas mi je pesma, nežna i tiha. Ispunjena su moja jutra tvojom lepotom, s tobom, draga,

Načinio sam je od blata Nakon 34 uzastopnih aprila Dar božanstvu samoće Zbog odbačenih zagrljaja I punih ruku praznina Od retkih pahulja na šalu slažući vetar na vetar dahom u jedan po receptu sazvežđa Bez plana i građevinske dozvole Za dom u tuđini A onda sam joj darivao i moja krila Da preleti beskraj I

Na kraju sveta je jedno drvo. Visoko je i kraj mu se ne vidi. Pod njim zastane svako pre nego što ode. Da se odmori i ostavi šta ima da ostavi. Zato nam se čini da ne ostaje ništa. Naspram visokog drveta sve je zanemarljivo malo.