Problem sa velikim gradovima je u tome Što u njima ima više ljudi koji mirišu kao ti Puštam te da mi tečeš kroz ruke kao Dunav Samo, ja ne mogu da presečem grad I dođem do tebe Puštam te da mi tečeš kroz ruke Kao pesma Nezapisana Ako se dovoljno dugo skrivaš Neko će doći […]

Pazarim ih svakodnevno I nosam u izvrnutom džepu kao suvenir noćne grešnice bez presedana Karminišu usne i puderišu lice dozivaju neprestano Da spale snove do pepela kao žar na opušku I ja ih otplaćujem na kredit dok mi svakog minuta zaračunavaju kamatu do ušiju zaljubljen u cirkus Greške su mi maestralno delo skupa na crvenom

Песмо моја најдража,нек твоје слатке речи ветар носи далеко.   Нек те речи дотакну залеђено срце. Јер тада ће оно моћи волети.   Песмо моја најдража ко море дубока а као свила нежна, нек те ветар носи далеко. Далеко,далеко до залеђеног срца. Нека га твоје речи дотакну. Јер тада ће оно моћи волети.

Sedim na kamenu izvaljenom, bio je deo moje kuće. Na levom kolenu mi glava sina, na desnom kćer više neće da spava. Branio nas krvnik od krvnika, slao ptice s porukama njihovim majkama, kaže: stižemo!   Sada sedim zaštićena, sama, krvavih kolena. Jedno od glave moga sina, drugo od kćeri što je nema.   Pitam

Pleši opet samnom pod ljutim nebom, što sav svoj bes sad proliva na nas. U inat njemu, nek’ svaka kap bude dodir miline i ne daj da nam osmehe prekine grmljavine glas. Tu neku tugu, nosih u oku… al’ čemu to? pa, jedino što više nemaš… nemaš nas.

Obući ću staru haljinu, da se setiš mlade dame, koja je osmeh nosila ko odlikovanje. Staviću par kapi parfema onog što miriše na neke lepše sate kad si me stalno zasmejavao, možda se tako bar na trenutak vrate. Pronaći ću stare trake da zapevam pesme drage, da se smejem baš iz srca i ponovo zaigram

Imala je kose boje suvog klasja, plesala na kisi i pevala s’ vetrom pesmu iz sveg glasa.   Tih dana je  nosila kaput, ko da je od lišća tkan. Osmeh njen je bio ukras tog novembra, a svaki dan sa njom bio bi savrsen jesenji dan.   Popreko bi pogledala onaj oblak sivi jer je

Kažeš da neću biti povređena. Ti ne vidiš da već jesam. Ono što je za tebe bila samo zabava meni je srce slomilo na hiljade sitnih komada. Boli, prokleto boli to što sam ti dozvolila da me spustiš na samo dno. Nisam ni sanjala da tako nešto meni može da se desi ali eto, desilo

Сваки дан је нови дан,нова пустоловина. Никад не знам шта ме чека иза угла. А ако би знала не би било забавно. Сваки дан је нови дан у којем пратим нит живота. Где ће ме одвести не знам али ово знам. Сваки дан је нови дан. На свој начин посебан.

Odveo bih te u kamenu pustinju, ali ne voliš da se gubiš u pustari.   Za suvo mesto treba i neka mapa, busolu da čuvaš u plišanoj vreći.   Imam belu sveću u džepu, ali beskorisna bi mi bila onoj vrućini.   Palio bih  joj fitilj, pognula bi se i prelomila.   Da smo u pustari

Skini me sa krsta Ti jedini umeš Da zaceliš moje stigme Moja si alfa i omega Od danas Krunu od trnja Zamenjujem Oreolom Krstim se u obliku prvog slova Tvoga imena Sa tri prsta U ime oca I sina I svetoga duha Amin I svaku molitvu tobom započinjem Danas Postajem tvoje jagnje A ti samo

Septembar. Ljudi u čudnim odelima najavljuju pad temeperature. Oštri planinski vetrovi, Čisti i iskreniji Putuju bespovratno nebeskim ekspresom Kroz hladne kratke dane i Tople, duge noćne tmine. Na konačnoj destinaciji ostavljaju kofere. Svuda oko njih, izgorela od noći Plodna ravnica – ali niko ne ore. Večitim putnicima u mesecu lutanja Fale tuđe nadmorske visine. Oktobar.