Kada cinik priča sa nadom, verovatno je pod sedativima ili u želji da se svidi nekom navlači plašt dečačluka. Kada cinik želi nešto, prekriva ga sram jer zna da uzaludno teži da se izvuče iz pakla u koji je sam upao, jureći istinu. Kada cinik ne zna nešto, dečačluk mu na uši izvire i od […]
Те хладне и кобне зиме, Потресен смрћу свога сина, Чији смрадни дах му за вратом дише, Идиот и Коцкар закуца на тешка врата Једног од манастира Оптине Пустиње И угледа старца по имену Амвросије. Кротки поглед баћушкин Продире у његове очи Које своје патње исказују вештије Него антијунак из Подземља: Болује од Херкулове болести. Танани
Било ми је лакше спознати те из даљине, твоје очи, несавршености, мане и врлине. Боже, сваким трептајем видим то зеленило, дубоко, нежно, а опет продорно, у мој се ум укоренило. Боже знај, нећу је на дан, још мање само на ноћ; речју њеном ја се храним и за живот добијам моћ. Затражио бих плес, макар
Misliš li da je posle tebe lako? Nije lako ni živeti ni umreti. Posle tebe više nijedan dan nije isti posle tebe sunce više nema sjaj, posle tebe nema ljubavi više posle tebe svemu je došao kraj u srcu samo tvoje ime piše. Posle tebe sve sam zvezde, nazvao imenom tvojim, više se ni noći
Sveske mi imaju uši drvo prisluškuje između redova Dok prelazim linije Preskačem kocke Igrokazom razbacujem reči ko školice Koren svega Se srcem sruči Kad menja oblik iz daske u list grana za život Hartijom sa police
Nebo plače za kišom Mi plačemo za nama Sve se sliva u sutonu mekom Nismo bili hrabri. Gurajući poganim jezikom željna nepca, prikrivamo licemerni gnev i gnoj svojih duša. Nismo bili hrabri. Izneli smo se i izdali vise puta. Postadosmo krhki i škrti na onome sto davasmo u strastvenom plamenu obećanja. Zagasit mesec se jedino
treba im još mnogo novca pa nam zlatnom kašikom pokazuju smer juriša zaključavaju nam kosti bravom svoga sefa njihova sloboda naša je tamnica naša sloboda njima je okov ulubljenim plehanim tanjirom kopam sebi zaklon kroz rov vodim našu zajedničku majku mariju već je jednog sina sahranila a sada mene ispraća dok sa drugom sledim smer
Ti Moja suđena aveti damo slomljenih krila povijenih u suton Vidim Podsmehuješ se iz jama čiodama nijanse rđa A gde su ti oči nad krvavim kljunom da te pogledam pravo u njih ljubavnice udovice živih majko upokojenih slušaš li dok pregovaram sa gavranima O trenutku Ne poj mi uspavanku Znam da čekaš život da dogori
Svetlost nije na kraju tunela već na kraju htenja tvoje uobrazilje. Mirišeš mi na čaj, a u hladovini breza osetim da ti pripadam.Možda je do lepote igri senki lišća ili do paukova prozirnih i sporih kojih se sada ne plašim niti pitam za razlog zašto je najednom tako.A i šta će ti to od mene!Zar
/човек који не пије готово да не постоји/ мумлао је пијани старац са флашом ракије у рукама, док су ка небу летели градови, мостови и људи. Није имао ништа сем те једне флаше, али њоме је све било опијено. Жена у суседном склоништу отвара војну конзерву из хиљаду деветсто шездесет треће и проклиње демократију
I ovu noć sam proveo na travi. Gledao u nebo, brojio komete. Bežao od kreveta, iako me mami, Da ukrade vreme, da te opet sretnem. Ni ove noći nisam hteo leći, Umoran na jastuk, ko na tvoje grudi Hodam po mesečini koji neću preći. Samo ja sam budan dok spavaju ljudi. A ova ponoć, ista
Noć Kakva je to senka Minula Zamućenom ivicom Mog vidnog polja? Ne Nisam luda Videla sam taj Ubrzani pokret Titraj mračne energije Izmilele Iz japanskog horora Ne smem da priđem Ne smem ni da bežim Staklo je Previše tanko Mogla bih ga razbiti Uspaničena I ugušiti se U sopstvenoj krvi Pretećoj atmosferi Spoljašnjeg sveta Senka
