U salunu Raskršće, na kraju šora,
Sretala se sumnjiva plejada likova,
Nizaše se redom, čete loših fora,
Svojevrsna verbalna borba bikova..
Sedeo sam, ko i uvek, sam na svom mestu,
Na kraju šanka, vrteo čašu u ruci,
Dozom hladnokrvnosti pri svakom gestu,
Davao sam signal da me se klone vuci.
U uglu saluna, stara Meri muči dirke,
Ista besomučna melodija satima u krug,
Koprena žalosti širila se od te svirke,
Zar je još čudno što sam produbio cug?
Tek što dnom čaše lupih o drveni šank,
U salunu, ko da vreme stade, nastade muk,
Samo škripa šarki kao da svira fank,
O, mili Bože, kako hladan i nemio zvuk…
Na vratima ukaza se zla i tamna figura,
U senci šešira kriju se, ko žar, jarke oči,
S pištoljem za pasom, ličio je na pandura,
Tad teškim korakom preko praga kroči.
Leteli su pogledi, znoj je kapao ko s česme,
Gazda kanda zausti da lane nešto,
Al ni glasa iz guše pustiti ne sme,
I samo gubicu rukom pokri vešto…
Tajanstveni stranac stade sred saluna,
Pogled prek i oštar sjuri se ka meni,
Pravo u dušu mi se zario poput harpuna,
U tom trenu počeh da modrim i zelenim.
Završih piće i mirno krenuh u boj,
Kao da sam ovaj susret dugo iščekivao,
Dlanom oslonih se na revolver svoj,
Hladan dodir taj sam uvek priželjkivao.
Oči u oči, stadosmo sred glavnog šora,
Dugi izdah galopirao je uz moje grudi,
Pomirih se da sve biće kako biti mora,
Ako kucnuo je i moj čas, neka Bog mi sudi!
Sa tornja je tad i dvanaesti put lupilo,
Koračali smo nemo, činilo se satima,
Pregršt naroda se na prozoru skupilo,
Tek poneko smeliji je stajao na vratima.
Pre no što odbrojasmo poslednji korak,
Stranac ispali hitac i okrznu mi rame,
Hitro povukoh oroz, samo klik, al ćorak,
Nesreća za nesrećom nizaše se same..
Skočih iza bačve, ne bih li se skrio,
Misli su mi navirale i strah me gutao,
Nikada toliko rastrgan nisam bio,
Bil mi je u glavi zvonio dok sam ćutao.
Virnuh iza bačve i tad me prizor slomi,
Pod šeširom lice svoje senke poznah,
Nešto mračno krilo se u očima onim,
Iskra u kojoj se obrete sva tama grozna.
I kad osetih hladan dah cevi na potiljku,
Čitav život mi je leteo pred očima,
Kao da iščekujem neku važnu pošiljku,
Obuze me neka potmula jeza nesročiva.
Nalet crnih misli harao je mojim umom,
Da l je svaki moj korak vodio ka ovome?
Ceo život koračah ovim istim drumom,
Na kome sada čekam kraj putu svome.
Da l sam među nama ja onaj pravi ja?
Il sam ipak samo senka svoje tame,
Stvorena da pravog sebe oslobodi zla,
Al pre vremena odbrojala svoje dane..
Iz misli me trže zvuk oroza kraj glave,
Samo sklopih oči i prepustih se kleti,
I u sred tog beznađa pred očima strave,
Pištolj zakoči i obrnu taj čas napeti.
U tren oka zgrabih pištolj i opalih,
Ni trepnuo nisam kad se čuo prasak,
Rasu senku u milion komadića malih,
Ko pred zoru, uteče sva tama za časak.
I dalje ostah da sedim, oslonjen na bure,
Nesvestan svega što se upravo zbilo,
Pre minut brod mi tonu pod udarom bure,
A već nema dokaza da je išta bilo..
U raskršću se sve odvija po starom,
Opet ista graja i jadikovanje klavira,
Samo ja zračim nekim novim zarom,
Blistavo belim, poput snežnog frotira.
