Ne znam ko je ko, između svinja i ljudi,
Ispod krinke, svi su oni sasvim isti,
A kako onda normalan da ne poludi,
Od svih laži kojim nema kraja listi?
Životinjama je najzad napukao film,
Pa svezaše u isti obor i ljude i svinje,
Nema vajde od jurnjave za dušama zlim,
Uvek se vrate i samo te još više kinje.
Od sad će svi na farmi imati svoj glas,
Krupnu slobodu da se pitaju o svemu,
Al’ ipak jedan mora da sprovodi vlast,
Dok svi ostali će da odlučuju o njemu.
Za tu funkciju je izabran stari pas,
Koji je najglasnije lajao na svinje,
Činilo se kao da je to slamka za spas,
Al’ tek tu onaj pravi džumbus počinje.
Pas je brže – bolje oformio čopor,
I jato vrana da sa visine prate sve,
I tu se već nazirao onaj ukus opor,
Nagoveštaj da sve će biti isto kao pre.
Psi i vuci budno patroliraju farmom,
Vrane prate svaki i najmanji korak,
Životinje umorne, padaju pod jarmom,
Zar će i ovaj put sve ispasti ćorak?
Od svake žetve, psi sebi uzmu pola,
A od drugih traže rad preko mere,
Dok pas sedi, stari konj mu vuče kola,
Drugi žanju da bi pas imao da ždere.
Al’ jednog dana jedan konj podivlja besan,
Zabaci kopita, iz nosa dunu plamen,
Pokida dizgine i onaj samar tesan,
I na zidu kuće slomi ugaoni kamen.
Ogorčen tiranijom, bilo mu je dosta,
Al’ okružiše ga kerovi, počeše da reže,
Rastrgoše ga za čas i svima jasno posta,
Da na farmi mogu da umru ili da beže.
Za konja niko nije smeo ni da pita,
Psi rekoše da je bio svinjski pijun,
Ili od onih, ljudima vernih, bandita,
U svakom slučaju, izdajica i špijun.
Malo ko je mislio da je stvarno tako,
Ali jedina je istina to što psi kažu,
Ko misli suprotno, oni ih vrlo lako,
Podsete da bi bilo dobro da se slažu.
Ali kao izraz obećane im slobode,
Data im je prilika da biraju vođu,
Između psa i gladi biraj mili rode,
Svi koji su protiv, neka s nama pođu..
Psi su ponosno proslavili pobedu,
Kezili su se opijeni, krvavih čeljusti,
Sa istim demonskim gnevom u pogledu,
Kao Verhovenski kad se besu prepusti.
Pronela se priča da psi prodaju farmu,
Al pas tvrdi da su je već svinje prodale,
Pa sad ruše mir i dižu lažnu larmu,
Podmeću stalno neke pobune propale.
Da on nije kao oni, cela se farma ori,
Lajao je iz sveg glasa i bio je u pravu,
I od svinja i od ljudi, ovi su duplo gori,
Krunu im svečano stavite na glavu.
Među životinjama očaj uveliko vlada,
Strah im trese kosti i drži ih na lancu,
Svima je dosta, al’ niko ne bi da strada,
Nema nikog da reši tu tužnu disonancu.
I na vrhuncu ludila, kad se nada gasila,
Grupa mladunaca se ipak okuražila,
Ustala je mladost da bi farmu spasila,
Da ne bi u izgnanstvu novu kuću tražila.
I razjari se džukac, posla zveri na mlade,
Krvožedne očnjake na sopstvene prvence,
I roditeljima tada mrak na oči pade,
Ustade cela farma uz svoje mladence.
Psi i vrane u panici stadoše da beže,
Tiranija pada kad strah izgubi na snazi,
Poremeti joj se čitav centar ravnoteže,
Bez te jedne noge kojom sve oko sebe gazi.
To otrovno voće, puno čudne slasti,
Što pobrka ti kurs i okrene smer,
Sve životinje su jednake pre vlasti,
Al’ od nje svako ipak postane zver.
