Sunce je polako tonulo na pučini,
Topilo se u peni među talasima,
Mesec je smišljao šta da učini,
Ćućorio s skitnicama i alasima.
Nad gradom se nadvio plašt tišine,
More je prebacilo solažu u piano,
Posut mrvicama zvezdane prašine,
Grad utonu u stanje, sebi posve strano.
Na dahu suprotnog vetra dojaha legija,
Kroz odškrinut prozor biblioteke,
I kao anarhistički zanesen đuvegija,
Razjari i probudi sve usnule senke.
U domu tišine, nasta sveopšta zbrka,
Knjige prekinuše o tihovanju zavet,
Pa za glavnu reč stade mrtva trka,
Srušena je ustava i reka hvata zalet.
No kad se, napokon, malo slegla bura,
Izdvojiše se sve najviđenije glave,
Klasici, romani, stručna literatura,
Poezije vojska, poput armije prave.
Pa stadoše većati, što im je činiti,
Da stanu na put pošastima ovog veka,
Uzeše redom sve novotarije kriviti,
I s prezirom gledati na novog čoveka.
Godinama one ovde drže mrtvu stražu,
Zavejane prašinom po kaputu svome,
Čekaju, željne, da svoju priču nekom kažu,
Mada već decenijama nemaju kome.
I protezaše se dugo setni epovi o tome,
Kako nekada su pesme vladale svetom,
Menjale su svest, krojile svet po svome,
Putovale u kovertama zajedno sa cvetom.
Pod prozorom čitane, praćene gitarom,
U noćima kad duvao je neki topao vetar,
Il’ u fotelji pod jednom lampom starom,
Il’ na trgu, iz sveg glasa, puštane u etar.
Romani nagvaždaše o pređašnjoj slavi,
Kako generacijama ispunjavaše mladost,
Usmeravaše mnoge da idu putem pravim,
Katkad deliše tugu, il’ širiše radost.
Al’ kao i sve lepo, njihovo vreme prođe,
U satu njihovog veka pade zadnje zrno,
Kako je sve moglo toliko po zlu da pođe,
Koji bi opsenar pisao nešto tako crno?
Iz domova davno lete ploče i kasete,
Knjige, poput relikvija, kao dekor služe,
Nekom čudnom mrežom svet je prepleten,
Ceo svet vezan uz jedno nevidljivo uže.
Za ljubavlju se čezne i bezmalo sanja,
Al’ u susretu s njom, reakcija je burna,
Sunce se već skrilo iza gustog granja,
Nad ljude nadvila se stvarnost tmurna.
I videše knjige da vrag odnese šalu,
Da je za sve lepo već odavno kasno,
Parametar bezdušnosti probio je skalu,
Jedina opcija je beg – svima posta jasno.
Potražiše prave reči, da razbiju čini,
Da prekinu ovaj loše smišljen komad,
I maštaše o dovoljno svetloj pelerini,
Da pokrije ovaj vek, najmračniji dosad.
Proneo se glas, više legenda, o stihu,
Skrivenom negde među tim stranicama,
Može biti da je reč i o kakvom diptihu,
Stvorenom kao granica svim granicama.
Kao zora ovoj noći, da donese novi dan,
Da prekine čini, grad izbavi iz transa,
I objavi – sve ovo beše samo ružan san,
Uz stih, umesto cveta, stiže renesansa.
