Mesec je mlad nad sokacima,
Vetar se šunja, ko lupež, u noći,
Žamor potoka odjekuje vrbacima,
Poznata senka tad mi u san kroči.
Silueta visokog i stasitog mladića,
I onaj osmeh ispod duge plave kose,
Tad scena se muti, ko od previše pića,
I neke čudne ptice te u daljinu nose.
Više te ne vidim, al još čujem ti smeh,
Kroz zloćudnu tišinu se prolomi glas,
Mnogo dragih lica mi dođu kao lek,
Al još čuvamo to mesto, za tebe, kraj nas.
Čujem oko sebe graju razdraganih curica,
I setim se kako su sve padale za čas,
Kad topotom tvojih koraka odjekne ulica,
Tad sve su se ekspeditivno davale u kas.
Još me iz sna prene jedan kaput kao tvoj,
Pa lutam ulicama sam, iznuren i trom,
Srce, ko od vune, skupilo se bar za broj,
Izgubljen sam tu, među javom i med snom.
Sumnjam u stvarnost i ne verujem nikom,
Sve je ovo samo epizoda, jedan ružan san
Pa nevešto hrabrim sebe tvojom slikom,
Al zebem i kopnim dok čekam novi dan.
I cenkam se na toj sivoj pijaci života,
Da bar još jednom telefon mi zazvoni,
Da operater film još jednom namota,
Samo da ti čujem korak alejama onim.
Pa nek život opet navali po starom,
Sve bure i oluje nek stanu u isti mah,
I dalje stajaću ponosno s istim žarom,
Otkad ti si gore, više ne znam za strah.
Jer znam da nam tamo čuvaš mesto,
Srešćemo se kad sve jednom prođe,
Do tada, gledaću u zvezde često,
I reći vidiš onu tamo, eno našeg Rođe!
