Ти си чежња, Ана!
Груди твоје цветне орхидеје.
Груди твоје као кајсије у јулу.
Груди твоје – пламени пламен
што изгара свет и уздиже нови.
Никада нисам био мање свачији
никада нисам био ни ближи небу.
Руке су твоје граница мојих снова,
моје уточиште и моје бојно поље.
Чезнем! Чезнем! Чезнем!
Како црна земља чезне за кишом,
како вулкан чезне да изручи лаву,
како гром грми из пукотине неба.
Ти си чежња, Ана!
Вековима нисам осетио пламен
у грудима!
Спали ме рукама!
