Uvod
Ana Roberts je od malena bila drugačija od drugih.
Često neshvaćena. Često sama. Zašto? Zato što Ana može da komunicira sa duhovima.
1 Poglavlje
Bilo je rano jutro kada je stari crni fiksni telefon na malom stočiću zazvonio.
Kuvarica Lulu se javila na telefon. Na drugoj strani slušalice se čuo glas nepoznatog muškarca.
“Da li je to vila porodice Roberts? Treba mi Ana Roberts? Molim vas važno je“.
Nepoznati mušakarc je pričao brzo, zvučao je jako zabrinuto.
“Ja se izvinjavam, gospodjica Ana spava i…“
“Ko je to?“ Upitao je nežan ženski glas. Lulu se okrenula i videla mladu devojku, obučenu u kratku nežno roze haljinu, u belim sandalama, i ljubičastim bisernim nakitom.
“Nije se predstavio, ali zvuči jako zabrinuto“.
Lulu je pružila slušalicu mladoj devojci.
“Ovde Ana Roberts, kako vam mogu pomoći?
“Čuo sam za vas od jedne svoje klijentkinje, rekla mi je da mi vi možete pomoći, da se, ovaj, razumete u duhove“.
Glas nepoznatog muškarca je zvučao zabrinuto i umorno.
“Da, gospodine Alfrede , ja se razumem u duhove. I ako sada krenem, biću za dva sata ispred vaše vile“.
“Kako znate moje ime?“ Glas gospodina Alfreda je zadrhtao.
“Objasniću vam sve kasnije. Vidimo se za dva sata.“
Ana je spustila slušalicu.
“Ali gospodjice, zar morate da idete ovako rano kod klijenta?“
Ana je pogledala na maslinasto zeleni zidni sat koji je pokazivao da je pet ujutru.
“Lulu, ja pomažem ljudima koji imaju problema sa duhovima, znaš to. I nema to veze koje je doba dana ili noći.“
“ Ali još niste ni doručkovali.“
Ana je uzela crvenu jabuku iz modro plave činije sa voćem.
“Ješću kada se budem vratila kući. Odgovorila je Ana mirno, kao da uopšte nije u žurbi.
“I ne idite blizu reke.“ Opomenula je Lulu, koja uvek brine za svoju mladu gazdaricu jer nije želela da Ana baš poput nje postane duh.
“Primljeno k znanju.“ Rekla je Ana i izašla iz vile.
