Ona nije bila kao druge devojke.
Pratila me je svuda, kao neko kuče koje čeka da joj uzvratim osećanja.
I dalje se sećam koliko je bila srećna kada sam je pitao da izađemo.
Bila je toliko srećna da je plakala.
Svim mojim prijateljima je sa osmehom na licu govorila da je moja.
A oni su nam čestitali. A meni iza leđa se podsmevali.
Znao sam za to. I nisam ni pokušavao da se pretvaram da ne znam.
A ona?
Ona se trudila da naša veza uspe. Uvek se osmehivala i predamnom i pred drugima. Sve ih ubeđivala kako smo srećan par.
Kupovala poklone za važne datume.
Štene maltezera i privezak za ključeve u obliku plišanog mede. Čak je i rukavice i šal isplela . I ako nikada pre nije držala iglu i konac u njenim malim rukama. Nosila je haljine i štikle u kojima se nije osećala udobno.
A jedino što je tražila od mene ja nisam želeo da joj pružim.
Samo da je volim isto onoliko koliko je i ona mene volela.
A ja, budala, verovao sam da neće želeti da me ostavi.
Ali jeste.
Pustio sam je.
Verovao da bi bilo koja druga može da je zameni.
Ali nije.
Nijedna me nije gledala zaljubljeno kao ona.
Nijednoj nije zaista bilo stalo do mene. Kao što je njoj bilo.
Sve te pogrešne devojke. Razmažene princeze, nisu mogle da zamene moju kraljicu.
Ali ja nikad nisam sa ponosom rekao da je ona “ moja “.
I sada, nakon puno godina.
Svi mi govore da sam se promenio.
Da sam postao više nežan, pažljiv, romantičan.
Da bi svaka devojka bila srećna da je samnom.
Možda i bi.
Ali ja sam samo želeo da mi ona pruži drugu šansu.
I sada je prekasno.
