Krupnim šakama, sa noktima isečenim uredno do mesa, Grozda ispljuska svoje lice i vrat ledenom vodom iz lavora, pa se obrisa belim vezenim peškirom hitrim pokretima. Uspravi se i baci pogled na sat, a zatim na svoj lik u okrnjenom ogledalu što je visilo ukrivo na ekseru. Par puta široko otvori i zatvori ispucale usne, kao da proverava da li su još uvek njene. Zagladi jedan pramen crne kose na mestima protkane sedima, pa ga zakači ukosnicom. Zagleda se u svoje usahle oči, pitajući kako će ovo danas uopšte moći da izvede. A mora.
– A – a! A – a – aaaa! – iz grkljana pusti nekoliko jasnih i oštrih tonova, razmrdavajući svoje glasne žice. Zatim obuče na sebe čistu haljinu zagasite boje, zategnu pojas malo jače i na kraju stavi crnu maramu preko glave, vezujući je sigurnim pokretima u čvor pod širokom bradom. Sasu naglo pola čašice rakije direktno u grlo, progrgolji je pa zatim ispljunu u onaj isti lavor, a potom joj se lice obesi i zabrinuto pogleda u sina u postelji. Ugašeni mladi čovek je bio lica suvog i beljeg od same jastučnice.
– Doćiće Stoja oko podneva da te obiđe. Neću ni je dugo. – glas joj je zadrhtao i ona ga odmah zategnu, pobojavši se da je ne izda. Danas to ne bi bilo dobro. Pređe mu drhtavom rukom preko grgurave kose, a onda se naglo okrete i, da on ne primeti, stisnu usne koje pobeleše, pa brzim korakom pođe ka vratima.
– Majko … – izgovori Lazar sa mukom – Biću dobro.
Ona se na delić sekunde zaustavi u dovratku, udahnu duboko, pa izađe iz kuće.
###
Grozda zakorači preko praga. U sobi su sedele dve žene u crnini, leđa stisnutih uza zid. Zagušljiva prostorija je postala još manja njenim ulaskom, a miris tamjana i voska joj je udario u nozdrve kao nikada ranije. Na odru je ležao žut mlad čovek, sin bez majke koja bi ga ožalila. Žene podigoše crvene oči na nju, kratko klimnuvši glavom. Danas će ona biti ta majka.
Prišla je pokojniku, pogledala u njegovo krto lice, oči na kojima su stajale kovanice i beskrvne šake sklopljene na grudima. Mladost koja je otišla u tamu. Spustila je glavu na čas,osetivši kako joj se u utrobi nešto lomi kao staklo sitnim pukotinama, a zatim naglo podiže glavu, raširi se u ramenima i iz grla joj se prolomi jauk, stamen i rezak:
– Aaj, aaaj, aaaaj!
Sve što je disalo u kući tada zaustavi dah.
– Što si oči zatvorio, nesrećo mojaaa
Kome si kuću ostaviooooo
Ko te je poslednji vodom napojiooo
Kome si ruku tražio kad je mrak paooo
Oj mladosti crna, što te zemlja rano uzeee!
Kuća se od poda do tavana ispuni jekom njenog snažnog glasa. Pas ljuto zalaja. Zidovi zadrhtaše kao da su i sami počeli da plaču. Grozda je puštala svu snagu iz sebe kroz grlo, u koje se slila zajednička tuga ukućana i uobličila u bolan napev. Jedna žena zajeca. Grozdin glas je sekao ustajali vazduh u sobi na komade, kao britka oštrica srpa. Okupljeni su brisali suzne oči i noseve, klateći se na drhtavim nogama. Dok je naricala i prebirala po glavi redosled napeva i reči koje će ostaviti za groblje, samo na tren umesto pokojnikovog učini joj se da vidi Lazarevo lice, pa užasnuta brzo otera tu misao i usredsredi se na napev. Glas joj pade samo na pola trena, ali to niko od prisutnih nije primetio. Nikada do sada nije drhtala dok je radila, ali ovog puta telo odbi da je sluša, i ubrzo je počela da se trese i protiv svoje volje.
###
Kada je i poslednji jauk na groblju zamro, ostavljajući za sobom nabijenu tišinu koju je razbijao samo zvuk zrikavaca, Grozda oseti iznenadnu slabost u kolenima pa se nesigurno pridrža za spomenik iza sebe. Priđe joj starija žena u crnini, očiju otečenih od plača i stavi joj u mlitavu šaku umotan svežanj novčanica, koji joj se namah učini neobično debeo.
– Svaku si nam reč iz same duše iščupala. Prosto ti bilo Grozdo. Ovakvu tugu još svet nije čuo. Eeej mladosti! – slomljeno izusti žena, a zatim se okrete držeći se za usta i vrati se među ožalošćene.
Grozda se nije pomerila. Gledala je u svežanj novčanica, pa u okupljene ljude koji su se počeli osipati. Bila je to naknada za tugovanje, koje je za nju bilo goli opstanak. Gurnu novac u džep pa se udalji isprva polako tromim hodom, a zatim odjednom pohita. Podne je već odavno minulo. Osećala je kako je zamotuljak žulja svakim novim korakom. Danas je po prvi put u svom životu osetila da se jedan deo od njene duše zauvek otkinuo i ostao ovde, među zemljom i krstovima na groblju, i taj osećaj joj zaledi utrobu.
###
Povratak kući se Grozdi učini duplo duži nego što bi trebalo. Kako bi koju kuću prominula, razgovori na kapijama bi utihnuli, žene bi se zaustavljale sa metlama u rukama, a muškarci skidali kape sa glave brišući čelo. Ispraćena pogledima punim sućuti, niko joj ne nazva “dobar dan” ni “pomoz Bog”. Osećala je njihove poglede na sebi kao ubode igala u potiljak. Sklanjali su se u stranu, leđa pritisnutih uz same tarabe, kao da propuštaju čitavu procesiju a ne jednu ženu, onu koja je danas tuđu tugu otužila, a svoju u kući ostavila.
Stupila je nogom na prag, obrisala znojavo čelo, promenila izraz lica i kročila u kuću. Pogled joj odmah potraži Lazara, koji otvori oči začuvši ulazna vrata. Njoj laknu.
– Dobar sam majko. – reče joj kratkim dahom. U glavu joj se opet za tren vrati današnja slika pokojnikovog lica i ona brže bolje sede da se ne bi srušila.
– Majko …
– Kaži sine. – reče kratkog daha, pa posegnu rukom za bokalom vode i nasu sebi čašu. Iskapi je, a za njom još jednu.
– Bila je Stana … Nemoj, majko, više da mi dolazi. Mogu ja .. – s naporom je izgovorio, – Ne možeš, Lazare! Već smo ovo prošli! – prekide ga Grozda sivim glasom u kome se skupio sav bol od čitavog dana. A zatim nastavi, tonom kao da mu se izvinjava:
– Dobro su me platili danas. Raspitaću se koji doktor u varoši je … – no ne stiže da izusti, jer Lazaru najednom pogled pobeže na gore, ka plafonu. Zenica u njima nestade, ostaše samo beonjače koje su bljesnule svojom belinom u sumornoj prostoriji. Grozda skoči na noge, ali dok je stigla do njega, slepoočnica mu je već udarila o hrapavu dasku kreveta, a na usta izbila pena još belja od beonjača. Telo se ukruti i poče da se trese kao u najvećoj groznici. Bez vremena za strah, polete za varjačom i svojim jakim prstima pokuša da mu otvori čvrsto stisnutu vilicu da bi mu je ugurala između zuba. No, nije joj uspevalo, zagrižaj je bio prejak. Sa užasom koji joj se munjevito uspuzao u telo, ona se baci preko njega da ga sputa. Telo mu je udaralo o okvir kreveta u sve kraćim i slabijim trzajima, a onda je počelo da zaostaje za samim sobom. Disanje se ispresecalo, pa izgubilo ritam.
– Sine, sine nemoj! – povika Grozda u očaju.
Poslednji trzaj prođe Lazarevim telom kao zakasnela senka, i on ostade nepomičan. Kao da se napad nije završio nego nastavio negde dalje, a telo ostalo iza njega. Sat je kucao. Pas zalaja. Kroz otvoren prozor probi se udaljena melodija sa radija.
Grozda je i dalje ležala na njemu. Kao da je za njega zakovana. U grudima mu nije bilo nikakvog zvuka. Čekaće. Čekaće koliko god bude trebalo da začuje tiho disanje ili otkucaje srca koje je iz njene utrobe izašlo. Mora da ga greje svojim telom. Da mu ne bude zima. Da se ne prehladi.
###
Prizor koji je Stana zatekla kada je ušla u Grozdinu kuću iznedrio je iz nje vrisak koji uznemiri pse na drugom kraju sela. Tanjir pasulja koji je unela u ruci joj ispade iz i razbi se na dva dela. Najpre joj se učini da su oboje mrtvi – majka leži preko sina na krevetu. Voštani miris mrtvaca izmešan sa kiselim vonjem mokraće potera joj mlaki mlaz iz trbuha gore u grlo, a zatim pravo na njena stopala. Obrisa usta šakom, pa ukrućena od straha izvi vrat i zaviri samo glavom preko dva tela. Lazar je bio žut kao daska kreveta na kome je ležao. Grozda nije. Imala je boju. Zatim u svom užasu spazi kako joj se leđa pomeraju gore dole. Diše! Dotaknu je vrhovima prstiju – bila je živa! Polako, kao da ne veruje sama svojim očima, pozva Grozdu imenom. Ona ne odgovori, ali se disanje nastavljalo istim teškim ritmom. Zatim se spusti pored kreveta na kolena, pa je dotaknu po licu. Grozda otvori oči, pa ih opet zatvori.
– Grozdo, hajde da … da ustaneš … – zamuckujući prozbori Stana.
– Ne. – odgovori Grozda kroz zube i dalje držeći oči čvrsto stisnute, pa se raširi preko sina.
– Hajde …. moraš. – nije znala Stana kako da postupi drugačije nego da je uhvati za ramena i povuče je svom silinom. Lazarevo telo je bilo ledeno i kruto, a Grozda se za njega uhvati sa obe ruke i poče da viče:
– Pusti me! Pusti! Hladno mu je! Moram ga grejati!
– Grejaćemo ga Grozdo, utoplićemo ga, hajde samo ustani! – poslednjim snagama uspe Stana da je odvoji od pokojnika, pa je uprkos njenom otimanju povuče i postavi na noge. Okrete je da ne gleda u Lazarevo telo i postelju koji su bili uneređeni, pa podignu glas obraćajući joj se zapovednički:
– Hajde sad da se urediš, pa ću ja sve da namestim.
– Hladno mu je, hladno … – ponavljala je Grozda mehanički pokazujući ispruženom rukom iza sebe, pokušavajući da se okrene ka sinu, ali joj Stana nije dozvoljavala.
– Sve ću ja, staviću mu ćebe, dva ćebeta, samo prvo da se urediš. Budi dobra majka kao što si uvek bila!
Stana je izgovorila jedino što je verovala će dopreti do žene. Grozda presta da mlati rukom iza sebe, i ruka pade kao da je odumrla. Stana je sporo otprati do stola sa lavorom, nasu joj vode i pomože joj da se umije i presvuče. Iz džepa haljine koju joj je Stana skinula ispade svežanj novčanica i pade na pod među rasuta zrna pasulja i polutke tanjira. Nijedna žena ga ne pogleda. Stana je posadi u stolicu okrenutu leđima ka Lazarevom telu, potraži sveću u kredencu pa priđe krevetu, da sve uredi pre nego što se smrt objavi selu i ljudi počnu da dolaze.
###
Grozdina kuća je po prvi put nakon dugog vremena bila ispunjena dušama. Vest o Lazarevoj smrti se brzo raširila selom i ljudi su počeli da dolaze, najpre bojažljivo i oklevajući, a zatim prevlada ljudska znatiželja. Svi su doneli sa sobom neku potajnu radoznalost kako li će tek Grozda naricati za svojim sinom, kada je u svom poslu za tuđima bila tako uverljiva. No, u njenoj kući bilo je tiho. Samo su tek poneki pokret i uzdah davali znak da unutra ima nekoga. Grozda je sedela u stolici kraj sinovog odra, sa šakama u krilu poput dva mrtva goluba. Ljudi su stajali uz zid premeštajući se sa noge na nogu, razmenjivali poglede, ne znajući da li da ostanu ili prosto odu. Svi su čekali da Grozda ustane i iz svog grla pusti onaj stamen, rezak jauk od koga se duša raspada. Čekali su, kao i uvek, da ih uvede u zajedničku tugu i da im ovde pokaže svoj vrhunac, da im pokaže kako se tuži kada je bol rođeni i najteži.
Ali Grozda se nije puštala glasa od sebe. Njene usahle oči su zurile u Lazara i kovanice na njegovim očima. Svako malo bi na njega navlačila ćebe i ušuškavala ga kao novorođenče usred surove zime. Stana joj priđe i nešto šapnu na uvo. Ljudi se zategnuše u leđima. Grozda kao po komandi ustade sa stolice i ostade da stoji kraj sina. Zauze stav, uze vazduh i raširi se u ramenima. Grlo joj se napregnu, vratne žile iskočiše natgnute kao strune i usne se najzad otvoriše … Ali iz njih ne izađe ništa. Zatvorila je usta, pa ih ponovo otvorila, a zatim se srušila u stolicu kao pokošena. Začu se poneki iznenađeni uzvik, ljudi počeše da se komešaju. Grozdi oprezno priđe najstarija žena iz sela, stavi joj ruku na rame i reče joj tiho:
– Hajde, možeš ti to. Moraš! Pusti ga!
Grozda je opet ustala i ponovila ceo ritual, ali grlo i dalje ostade nemo. Ljudi su se zgledali sa nekim razočarenjem u očima, ponekog odade uzvik nestrpljenja. No, niko se ne usudi da proba da je zameni svojim glasom. Uto se u dvorištu pojavi i pop, pa se muškarci oklevajući približiše sanduku i na Stanin znak ga podigoše i iznesoše napolje. Nakon opela ispred kuće, povorka ljudi krete u koloni ka groblju. Svak u svojoj glavi pomisli krišom koliko je to neumesno kada narikača svog sina ne može naricanjem ispratiti iz kuće. Valjda će prelomiti na groblju.
Ali i sahrana se okonča, a Grozda od sebe glasa ne pusti. Okupljeni ljudi su bili prosto ljuti na nju i pri kraju rituala je već gledali sa prezirom. No, Grozda više mislima nije bila u ovom svetu. Iznova i iznova je Stanu zapitkivala da li je Lazaru stavila još jedno ćebe da mu ne bude hladno, na šta je ona svaki put strpljivo odgovarala da jeste i da se ne brine. Po završetku, narod stade razočarano da se osipa i odlazi, i Stana sigurnom rukom povede Grozdu koja je i dalje zapitkivala o ćebetu. Kroz selo su prošle polako jer je Grozda jedva koračala. Niz ulicu su se za dve žene okretali prateći ih pogledom i odmahujući glavama. Ubrzo, na svakom pragu se pojavio neko sa tobožnjim razlogom da baš tog trena izađe pred kuću.
– Eto, propade načisto! Tolike tuđe ožalila, a svoje nije mogla.
– Sramota, da ostane bez glasa za sina rođenog!
– Istrošila se na druge! – sašaptavalo se pakosno preko plotova, sa onom ljutom srdžbom koja je tako davno pustila korenje i urasla u njihovim dušama, da se unutra više ništa sem nje nije moglo razaznati.
Sve i da je bila svesna, Grozda ne bi mogla čuti njihove misli. Njene su i dalje boravile u nekom drugom svetu, brinući se još uvek o ćebetu i sinu kome je hladno. Po prvi put nije imala razloga da žuri kući.
