Daleko na severu, gde se sneg nikada ne topi, tamo gde ni ptice ne lete, niti sunce dugo boravi, prostiralo se Zimsko kraljevstvo. U srcu tog ledenog sveta uzdizao se dvorac sazidan od najhladnijeg leda. Njegove kule dodirivale su oblake, a prozori gledali u zvezde. U njemu je živela Zimska Kraljica.
Niko nije znao kada je rođena, ni koliko dugo vlada. Neki su tvrdili da je starija od samog severnog vetra. Drugi da je nastala iz prve pahulje koja je ikada pala na zemlju. Bila je visoka, dostojanstvena, sa očima bistrim poput zaleđenog jezera i kosom belom kao zora nad polarnim prostranstvima. Bila je moćna. Ali – bila je sama.
Vekovi su prolazili, a ona je gledala kako ljudi svetkuju proleće, raduju se letu, grle pod jesenjim lišćem. Zimu nisu voleli, plašila ih je i sama pomisao na nju. Zima je donosila tišinu. Donosila je smrt.
Usamljena na severu sveta, kraljica je jedne večeri, dok su se zvezde presijavale nad njenim ledenim prestolom, spustila dlan na sneg ispred sebe. Oblikovala ga je s pažnjom koju nikada ranije nije pokazala. Čak ni kada je stvarala pahulje.
Nežno je oblikovala ruke, lice, usne, oči… Kada je završila, pred njom je ležala devojčica – savršena, krhka, nežna. Kraljica se nagnula. Jednim dahom drevne magije udahnula joj život.
Devojčica je otvorila oči. U njima – zvezdano nebo. U kosi – svetlucanje noćne mećave. Bila je tiha, ali osmeh joj je bio topao, kao zrak sunca što se usudi da proviri kroz snegom zametene prozore.
Kraljica joj je dala ime Alina.
“Ti ćeš biti moje svetlo u dugim noćima,” šapnula je i prvi put u mnogim vekovima se nasmešila.
Tako je Alina postala jedino biće koje je moglo dotaknuti ledeno srce Zimske Kraljice.
Alina je rasla u tišini, šetala belim prostranstvima, slušala pesmu vetra. Ponekad bi podigla ruke prema zvezdama, zamišljajući da su prozori nekog dalekog sveta.
Volela je da sluša i tišinu kako se razlaže u planinama kao muzika, i često je plesala sama, pod mesečinom, dok joj se haljina vrtela kao pahulja uhvaćena u vetru.
Kraljica je gledala svoju ćerku s ponosom. U njenoj tišini bilo je nečeg mekog, nečeg što je ona, stara kao led, zaboravila da postoji. Ipak, ma koliko svet bio lep u svojoj tišini, Alina je u očima nosila pitanje koje nije izgovarala – Postoji li nešto više?
Jedne večeri, dok je Alina sedela na ivici zaleđenog jezera i posmatrala sopstveni odraz u glatkom staklu leda, Kraljica joj priđe tiho, gotovo nečujno, poput pahulje koja s nebesa padne na tlo.
“Znam šta želiš da pitaš”, rekla je. “I vreme je da ti odgovorim.”
Alina podiže pogled.
“Svet nije samo ovo što vidiš. Postoje doline gde cvetovi niču čim sunce poljubi zemlju. Gradovi puni ljudi koji se smeju, pevaju i govore jedni drugima nežne reči. Ali tamo gde oni žive, zima ne ostaje dugo.”
Alina ništa nije rekla, ali oči su joj zatreperile kao sveće na vetru.
“Hoćeš da ideš?” upita Kraljica tiho.
Devojka bez reči klimnu glavom.
Kraljica zatvori oči. “Idi,” iz nje je progovorila majka. “Prođi svetom koji pripada zimi. Pleši po njegovim jezerima, igraj se sa pahuljama. Ali jedno moraš da znaš – vrati se pre prvog dana proleća.
Kraljevstvo zime širi se s prvim mrazom, raste s mećavama i tišinom snežnih noći. Ali čim se proleće probudi, ono se povlači, topi i nestaje. Ni slučajno ne smeš preći granicu zime. Tvoje telo je od leda. Sunce ga ne poznaje. Ako ostaneš predugo, izgubiću te.”
Alina priđe i zagrli majku – led uz led.
“Obećavam”, rekla je.
I tako je narednog dana Alina pošla. Njena kosa vijorila je poput magle, a koraci su joj bili tihi kao san. U pratnji vetra, ostavila je za sobom dvorac i krenula niz padine, ka svetu ljudi, ka mestima gde se mećave sreću s čovečijim prozorima i sneg na krovovima topi uz smeh i vatru.
Nije znala šta je čeka, ali nekakva toplina joj je ispunila ledeno telo. A mesec ju je pratio, i čuvao njen odraz u svakom zaleđenom jezeru kraj kojeg je prošla.
Noći su bile duge, ali nikako dosadne. Alina je putovala kroz sela gde su deca ostavljala tragove u snegu i crtala oblike na zamagljenim prozorima. Ponekad bi stajala daleko, posmatrala svetla koja trepere u kućama, i zamišljala kako izgleda sesti kraj ognjišta i slušati tople glasove.
Ali najviše je volela zaleđena jezera. Na njima bi plesala. Lako, kao da ne dodiruje tlo. Mesečeva svetlost presijavala se na ledu, a ona bi kružila, okretala se, širila ruke kao da grli tu zimsku noć.
Ljudi su šaptali da su videli belu senku kako leti po jezeru, vilu ili duha zime. Niko joj se nije usuđivao prići – osim jednog mladića.
Vojnik, umoran od rata, zastao je kraj zaleđenog jezera i video kako ona pleše pod mesečinom, lagana kao pahulja. Nije čak ni disao da je ne bi uplašio. Kad je nestala, još dugo je stajao tu – ne znajući da li je to bio san ili java.
Vratio se sledeće noći. I one posle nje. Nikada nije govorio. Ponekad bi joj ostavio cvet. Ponekad pesmu ispisanu na hartiji koju je vetar nosio pravo u njene ruke.
Jedne noći zastala je dok je plesala. Pogledala ga je iz daljine, a on je načinio korak napred. Nije razumela zašto srce koje nikada pre nije kucalo sada šapuće u ritmu koraka tog stranca.
“Ko si ti?” upitao je tiho, a glas mu zadrhtao kao grana pod snegom.
“Ja sam Alina, princeza zime,” odgovorila je, a njen glas bio je poput pesme vetra.
Te noći, prvi put, plesali su zajedno. Koraci su im se uskladili kao da su rođeni za taj trenutak. Kao da su razgovarali bez ijedne reči. Alina mu je pokazala svet iz kog je potekla – vetrove, tišinu, san. A on joj je odgovorio pokretom, dlanom na njenim leđima, korakom koji ju je pratio.
Njegovi dodiri bili su najtoplija stvar koju je ikada osetila. I to joj se dopalo.
Prolazile su noći. A sa njima i vreme. Alina nije brojala dane. Uživala je u tišini koju više nije morala da deli sama. Ali zima – ona je brojala.
Tiho, nečujno, snežne pahulje su bivale ređe. Vetar je gubio oštrinu. Niz stene su se topili prvi potočići, jedva primetni, kao suze koje niko ne vidi.
Zimska Kraljica je sedela na svom prestolu i ćutala. U ruci je držala kristal – sferu leda u kojoj je gledala svet. U njenom središtu, Alina i vojnik su plesali, slepi za zoru koja se približavala.
U grudima Kraljice nešto se steglo. Mogla ju je pozvati nazad. Jednim dahom vratiti vetrove, okovati svet večnim snegom. Ali nije. Jer voleti, znala je i ona, znači pustiti.
Jedne večeri, dok su Alina i vojnik sedeli na sredini zaleđenog jezera, on joj položi dlan na rame.
“Ako te izgubim, gde da tražim tišinu koja će me izlečiti?”
Alina se nasmešila, ali u očima joj zatreperi senka. “Nećeš me izgubiti. Vratiću se iduće zime. Čim prvi snegovi počnu da padaju.”
Vojnik joj primi ruku i prinese usnama.
Alina je podigla glavu ka nebu. Mesec je bio okrugao i svetao. Zvezde su namigivale. U njenim grudima nešto se slomilo.
“Moram da se vratim,” prošaputala je, više sebi nego njemu. Glas joj je bio tanak, jedva čujan.
Ali on je nije pustio. “Ne idi još.” Glas mu je zadrhtao. “Molim te.”
Alina je spustila pogled. U grudima joj se širila tišina, ali nije bila ona utešna, hladna tišina Zimskog kraljevstva.
Setila se večeri pod mesečinom, prve pesme vetra koju je čula. Majčinog glasa kada je rekla: “Vrati se pre proleća… ili ću te izgubiti.”
Pogledala ga je. Nije rekla ništa. Nije morala. Odlučila je da ostane.
Te večeri, kada je plesala na jezeru, vetar je šaputao: “Proleće dolazi.” A led je po prvi put – zadrhtao pod njenim stopalima.
Zora je bila spora. Kao da i samo sunce zna – ne bi trebalo da se pojavi.
Alina je stajala kraj jezera. Površina više nije bila čvrsto staklo. Ispod njenih nogu led je škripao, kao da se žali. Noć je još držala svoje prste nad nebom, ali iznad dalekih brežuljaka svetlost je već pokušavala da prodre.
Vojnik je došao, kao i svake noći. Sa sobom nije doneo reči, jer znao je – ono što se sprema, ne može se zaustaviti razgovorom.
Alina mu je prišla. Pogled joj je bio bistar, ali u njemu je nešto zatreperilo, kao plamen u kaminu trenutak pre nego što će da zgasne.
“Ovo je poslednja noć,” rekla je tiho.
Uzdahnuo je. “Znam.”
“Volela bih…” počela je, ali glas joj je zadrhtao. Pogled mu je sve rekao.
Klimnuo je glavom.
Nisu plesali odmah. Stajali su, ruku pod ruku, osluškujući kako svet diše. Kako sneg polako gubi dah. Kako vetar menja pravac.
Pošto je led na jezeru otanjio, odlučili su da njihov poslednji ples bude na proplanku.
Plesali su kao nikada ranije. To nije bio ples tela – već duše. Alina je govorila ono što nije umela da izgovori: ‘Volim te. Oprosti mi.’
Zvezde su bledele. Nebo je postajalo ružičasto. Alina se zavrtela. Na obrazima, prvi put, osetila je suze. I tada sunce izađe.
Na trenutak sve je stao. A onda, pod zracima jutra, Alina zatreperi. Ruke joj postaše prozirne propuštajući zlatnu svetlost da se razlije u hiljadu boja. Sijala je poput kristala.
Pogledala je vojnika još jednom, kao da pokušava da zapamti svaku liniju njegovog lica. “Zaboravi me… ako možeš.” Rekla je, a zatim nestala kao topli dah u zimskoj noći.
Te godine, proleće je stiglo tiše nego ikada. Sneg se povukao bez borbe, kao da je znao da je izgubio nešto dragoceno. Kao da je tuga u njegovom srcu istopila poslednji led.
Na proplanku, tamo gde je Alina poslednji put stajala, nikao je beli cvet. Mali, nežan, sa glavicom nagnutom, kao da tuguje za izgubljenim.
Ljudi su zastajali, začuđeni. Divili su se njegovoj hrabrosti – kako se usudio da procveta dok još zima šapuće po tlu. Dok još vetrovi donose bajke o Zimskom kraljevstvu.
Vojnik je dolazio svake godine. Nikada nije brao cvet. Samo bi stajao, ćutke, dok su vetrovi šaptali, a suze se stapale sa otopljenim snegom.
Mnoge su legende ispričane o tom cvetu. Jedni su govorili da je nikla iz suza zime. Drugi su verovali da je to dar zime proleću.
I tako, svake godine, kada zemlja prvi put zamiriše na novo rođenje, cvet bi se pojavio. Tih i skroman. Kao obećanje. Kao podsetnik.
Cvet je dobio mnoga imena. Ljudi su ga zvali visibaba, zimsko zvonce, snežna kap… ali samo je on znao istinu. Samo je on znao zašto cvet liči na balerinu kada zapleše na vetru. I samo je on znao njegovo pravo ime. Alina.
