Trebalo je da to bude još jedno dosadno letnje veče. Dunja je trebalo da večera sa porodicom. Njen stariji brat Dejan bi je nervirao. Posle toga bi se povukla u svoju sobu i provela vreme pred spavanje gledajući filmove ili pretražujući internet.
Ali te večeri, oko 7 sati, dobila je poruku od Jovane, njene najbolje drugarice. Poziv na kostimiranu žurku kod njenog dečka Milana.
„Da li je ozbiljna?“ pomislila je Dunja i odmah je pozvala.
„Hej, Jo. Kako si?“
„Odlično, zašto?“
„Pa, pozvala si me na kostim žurku na koju nema šanse da idem. Morala sam da proverim da li si pri sebi.“
„Ha ha, baš si smešna, Dunja. Uvek se žališ kako ti je dosadno, pa sam pomislila da bi možda htela da se zabaviš malo. Hajde, biće kul! Nije kao da imaš nešto bolje da radiš.“
„Da, imam. Da gledam ovu novu seriju koju sam našla.“
„Serija može da sačeka. Bože, trebalo bi malo da uživaš. Hajde, hajde!“
„Nemam šta da obučem. Nije kao da držim kostim u ormaru za slučaj poziva na maskenbal.“
„Booožeee, budi kreativna! Sigurna sam da možeš da napraviš nešto od stvari iz tvog garderobera. Nije to takmičenje, a imaš oko 3 sata da se spremiš. Hajde, moraš da dođeš. Biće zgodnih momaka, možda nađeš nekog simpatičnog!“
„Mhm, sigurno. To sigurno neće da se desi. Ne.“
„AAAAA, ozbiljno me izluđuješ svojom negativnošću! Dolaziš, tačka. Stižem po tebe oko deset.“
„AH, u redu. Ćao.“
„Ljubim te.“
„Odlično. Fantastično.“ – pomislila je Dunja. Jovana je uvek morala da istera svoje. Nije bilo šanse da se Dunja izvuče. Sada je morala da smisli kostim. Ništa joj nije padalo na pamet. Otvorila je ormar, i bespomoćno gledala svaki komad koji je uzimala. Nije imala pojma šta da radi.
Onda je ugledala svoj stari kaubojski šešir koji nije mogla da veruje da je ikada kupila. Pomoglo joj je da smisli kostim – kantri devojka. Imala je sve što joj treba – farmerke, top sa tankim trakama, kariranu košulju, čizme i šešir. Dunja se obukla i bila je sasvim zadovoljna onim što je videla u ogledalu.
Jedva da je spustila parfem kojim se namirisala, kada je neko zvonio na vratima. Jo je stigla.
„Hej, devojko! Izgledaš neverovatno! Sviđa mi se tvoj kostim!“
„Hej, Jo. Navijačica, hm? A Milan će biti košarkaš, pretpostavljam? Tako originalno.“
„Pa šta? To nije važno. Važno je da ćemo se zabavljati! Znaš šta je to? Ili si zaboravila?“
„Umreću od smeha… ha ha. Hajde da idemo pre nego što te zadavim što sam uopšte pošla.“
„Na žurku!“
Kada su stigle, nije bilo puno ljudi. Žurka je tek počela da se zagreva. Jo je otišla da pozdravi svog dečka. Dunja je pronašla udoban sto odakle je mogla da posmatra ljude bez potrebe da se upušta u socijalizaciju.
Međutim, njen način zabavljanja nije bio odobren od strane Jo i Nate, njene druge najbolje drugarice. Praktično su je odvukle na plesni podijum. Dunja je očajnički želela da pobegne, ali bez uspeha. Onda je odlučila da se opusti. Čak je popila i pivo, što je retko činila jer mrzi alkohol. Ali, trebalo joj je nešto da je opusti, a pivo je radilo svoj posao.
Dok su plesale, u jednom trenutku Dunja je osetila nečije ruke na svojim kukovima. Neko ju je nežno povukao prema sebi. Baš kad je bila na ivici da se okrene i otera ga, on joj je šapnuo u uvo:
„Nisam mogao da izdržim više.“ Zatim ju je okrenuo da je pogleda. Još uvek je bila spremna da ga otera, ali kada su se njene oči srele sa njegovim – njegovim prelepim, srebrno-plavim očima – ostala je bez reči. Gledao ju je zavodljivo i dubokim, muževnim glasom rekao:
„Želela si da me udariš, zar ne?“
„Pa, da. Mislim, ne možeš to da radiš devojci! Trebalo je da te udarim.“
„Hajde, udari me. Neću te zaustaviti, samo budi nežna. Jednostavno nisam znao šta radim; izgubio sam kontrolu nad rukama na trenutak. Izvini.“ – Nasmešio se na način koji ju je samo još više oborio s nogu.
„Da da sigurno. Dobar pokušaj. Oprostiću ti, ali budi pažljiv. Sledeća devojka kojoj ovo budeš uradio, možda neće biti ovako ljubazna.“
„Ko kaže da će biti sledeće devojke?“ – Ovaj savršen odgovor je doveo do toga da joj zaklecaju kolena. Ali, takođe joj je dao dovoljno samopouzdanja da stavi ruke na njegova široka ramena. Privukla ga je bliže sebi i plesali su. Kada je pesma završila, Dunja je pogledala na sat i shvatila da mora da ide kući.
„Bio je ovo lepo, ali moram da idem sada. Vidimo se nekad, valjda.“
„Čekaj, otpratiću te kući, ako hoćeš? Voleo bih da te bolje upoznam.“
„Ako ti ne smeta da propustiš ostatak žurke, u redu, volela bih to.“
„Ne, ne bi bilo zabavno bez tebe. Hajde da idemo.“
„Treba mi minut da se pozdravim sa drugaricama.“
„Naravno, čekam te napolju.“
Izašao je, a Dunja je potražila svoje Jo i Natu. Ugledala ih je i potrčala ka njima.
„ŠTA!? OZBILJNO!?!“ – vrisnule su Jo i Nata uglas.
„Idi odavde, devojko!! Hoću sve detalje odmah ujutru!“ – rekla je Jo, smešeći se.
„Isto!“ – dodala je Nata.
„Naravno, devojke! Ćao!“
Pre nego što je izašla, Dunja je pokušala da smiri svoje živce i nabacila najprivlačniji osmeh koji je mogla. Kada je izašla i ugledala ga pod svetlom ulične lampe, shvatila je da je pred njom prelepi bog Adonis.
„Pre nego što krenemo, moram da te pitam nešto što je trebalo da te pitam ranije,“ – rekao je.
„Reci,“ – polustidljivo reče Dunja.
„Pa, kako se zoveš? Voleo bih da znam kako da te oslovljavam.“ – pitao je sa osmehom.
„Naravno. Ja sam Dunja, a ti?“
„Mihajlo. Drago mi je, Dunja.“
„Takođe, Mihajlo.“
Počeli su da hodaju prema Dunjinoj kući i razgovarali celo vreme.
„Pa, Dunja, da li obično ideš na maskenbale ili je ovo bio izuzetak?“
„Ne volim baš žurke, pogotovo kostimirane. Nisam želela da dođem večeras, ali me Jo praktično otela.“
„Isto. Milan me je bukvalno naterao. Ne volim mesta sa puno ljudi. Ali drago mi je da je bio uporan da dođem jer sam te upoznao.“
Dunja je pocrvenela.
„I meni isto. Mislim da su nam zvezde bile naklonjene, sudbina ili nešto slično.“
„Veruješ li u sudbinu, ono sudbina je predodređena i te stvari?“
„Iskreno, nisam sigurna. Mislim da vera u to daje ljudima smisao života. Ako je sve slučajno, deluje besmisleno. Kao da ne postoji šira slika, niko osim nas samih nije odgovoran za naše neuspehe ili greške, a to nam se ne sviđa. Pretpostavljam.“
„Vau! Lepo rečeno. Ja verujem da postoji nešto veće od nas. Verovatno iz tih razloga koje si ti spomenula, daje smisao životu, mom životu, konkretno.“
„Valjda i ja.“
Vreme je prolazilo brzo dok su razgovarali, i najednom su se našli ispred Dunjine kuće.
„Evo nas.“
Mihajlo i Dunja su stajali na verandi skoro bez ikakvog prostora između njih. On ju je uzeo za ruke ne prekidajući kontakt očima. Zatim je polako spustio pogled na njene usne. Najlepši osmeh igrao je na njegovim usnama dok su se spuštale ka njenim. Vrh njegovog nosa je na trenutak dotakao njen, a onda je okrenuo glavu na desno, zatvorio oči i poljubio je. Hiljade leptirića su joj proleteli stomakom i činilo joj se da gubi tlo pod nogama. Dok su se ljubili njegove ruke su se spustile na njen donji deo leđa, a njene su se obmotale oko njegovog vrata.
Ono što je počelo kao jednostavan poljubac, pretvorilo se u strastvenu igru usana i dodira. Ne samo da je Mihajlo bio savršen izgledom, već je bio i fenomenalan u ljubljenju, pomisli Dunja.
„Mmm… pa, ovo je bio jedan pakleno dobar poljubac za laku noć. Moramo to ponovo da uradimo nekad,“ – rekao je, namignuvši joj. I dalje su stajali izuzetno blizu, milimetri su ih delili.
„Da, mm da, definitivno,“ odgovori ona, pokušavajući da zvuči zavodnički, ali zapravo nije uspela i počela je da se smeje nekontrolisano.
„Jednostavno si preslatka. Dakle, nadam se da ćemo se ponovo videti uskoro?“.
„I ja se nadam. Evo mog broja, pa me pozovi ako želiš,“
„Da li stvarno misliš da ne želim?“ – odgovori Mihajlo smešeći se.
Kada je ušla u kuću, njeni roditelji su već spavali, a njen brat nije bio tu, verovatno je još bio na žurci, tipično za njega. Zaključala je vrata i otišla u svoju sobu. Čim je došla do kreveta, samo je pala na njega i počela da se smeje kao manijak. Ponavljala je celo veče u svojoj glavi iznova i iznova, naročito kraj. Kako je moguće da je imala toliku sreću da ga upozna? Nije znala, ali univerzumu je bila zahvalna zbog ovog trenutka. Kako neko može biti toliko savršen? Njegov izgled je zadivljujuć, a ponašao se kao pravi džentlmen. Iskreno, mislila je da momci poput Mihajla više ne postoje. Ispostavilo se da je bila u krivu.
Ipak, srce, budi mirno, pomisli Dunja. Morala je da bude svesna da ga poznaje samo nekoliko sati i da sve možda nije onako savršeno kako izgleda. Ipak, nije mogla da se suzdrži. Njeno unutrašnje osećanje joj je govorilo da u njemu nema ničega lošeg. Svi njeni prethodni momci i simpatije izgledali su kao dečija igra u poređenju s onim što je sada osećala, čak i Vuk, njena najveća neostvarena ljubav. Naravno, ovo još nije bila ljubav, ali sigurno je ličilo na njen početak.
Narednih nekoliko nedelja su proleteli a Dunja i Mihajlo su svoju vezu sve više jačali. Njena sreća bila je beskonačna. Ipak, jedne noći uhvatila je sebe kako razmišlja o Vuku i pita se šta bi radila da se on vrati. Njena ljubav prema Mihajlu bila je svakog dana sve veća, ali njen um morao je da je podseti na onog koga je mislila da je zaboravila. Ipak, brzo je odbacila te glupe misli, jer je Vuk otišao zauvek, tvrdeći da se nikada više neće vratiti.
On se vratio. Jedini momak koga je Dunja volela pre nego što je Mihajlo ušao u njen život, vratio se iz Nemačke, gde je proveo poslednjih sedam godina. Kada je čula tu vest, osetila je nešto čudno. Nije znala šta je to tačno, ali bilo je nešto. Njena ljubav prema Mihajlu bila je snažna, ali Vuk je njena nedovršena priča. Otišao je pre nego što je skupila hrabrost da mu kaže da ga voli. Bilo je to kliše priča: bio je njen najbolji prijatelj, a ona se bojala da njena ljubav neće biti uzvraćena, pa je ćutala. Uvek se pitala šta bi bilo da mu je tada rekla.
Neko vreme nakon što je otišao u Nemačku, nadala se da će se vratiti i ostali su u kontaktu nekoliko meseci. Međutim, udaljenost je uradila ono što najbolje zna – stvorila je razdaljinu između njih. Poslednjih šest godina nije znala ništa o njemu. Ali sada, evo ga, vidi kako prilazi njihovoj kući kroz prozor. Uskoro se začulo zvono na vratima. Bila je nervozna i nije imala pojma šta bi mogla da oseća kada ga bude videla oči u oči. Onda su se vrata otvorila.
„Hej, Dunjče! Vau, izgledaš neverovatno.“ – Dunjče, on je bio jedini koji ju je ovako zvao, i mrzela je to, ali pošto je to bio on, nije joj smetalo. Ipak, sada nije marila šta on misli, mogla je da mu kaže, zar ne?
„Zdravo, Vuče.“ – to je bilo sve što je rekla pre nego što je Dejan došao i počeo da se pozdravlja sa njim. Potom su svi zajedno izašli i otišli do njihovog omiljenog mesta iz detinjstva – parka. Sećanja su počela da naviru u Dunjinoj glavi, delom zbog mesta, delom zato što Vuk i Dejan nisu prestajali da pričaju o „dobrim starim vremenima.“
Nije mogla da ne primeti kako je Vuk povremeno gledao u nju i smeškao se. „Proklet njegov savršeni osmeh,“ pomislila je. Nikada mu nije uzvratila i većinu vremena je bila tiha.
Upravo kada je pomislila da sve ide glatko, Dejan ih je ostavio nasamo! Setio se da ima žurku na koju mora da ide i jednostavno ih je ostavio. Dunja mu je uputila preteći pogled, ali on je samo okrenuo leđa i otišao. Tako da su sada bili samo njih dvoje. Pokušala je da nagovori Vuka da ide sa njenim bratom, ali on je insistirao da je otprati kući.
„Pa, Dunjče, bila si veoma tiha celo veče. Nećeš li da pričaš sa mnom?“
„Da, naravno, ali nisam želela da prekidam obnavljanje vaše bromanse. Hahaha.“
„Haha, okej. Pa, sada možemo da pričamo. Reci mi, kako si, šta ima novo u tvom životu?“
„Nema mnogo. Studiram, izlazim, spavam. Nema puno toga. A ti, kako ti je bilo u Nemačkoj?“
„Bilo je zabavno, ali falio mi je dom. Mislio sam da ću tamo ostati zauvek, ali nisam mogao. Kada mi je istekao ugovor, odlučio sam da ne apliciram ponovo. Umesto toga, vratio sam se kući i tu sam da ostanem.“
„Lepo. Drago mi je što imam još jednog prijatelja.“
On je izgledao pomalo iznenađeno zbog reči „prijatelj“.
„Prijatelj? Imao sam drugačiju ideju, ali videćemo.“
Tada je Dunja želela da ga udari šakom u lice. „Šta, misli li on da sam ga čekala?“ pomislila je.
„Ne znam šta si ti mislio, ali sigurna sam da moj dečko to ne bi odobrio.“
„Oooh, sada dolazimo do nečega. Mala Dunjica je našla momka. Dobro za tebe.“
„Da, jeste.“
Tada su promenili temu i pričali još malo o njegovom vremenu u inostranstvu i njenom životu ovde, dok nisu stigli do njene kuće.
„Pa, bilo je lepo videti te ponovo nakon svih ovih godina. Ćao.“
„Čekaj, zar nećeš da zagrliš svog starog prijatelja? Hajde, Dunjče, samo prijateljski.“
Nevoljno je prišla. Međutim, on ju je povukao tako blizu i stavio ruke na njena donja leđa, što je bilo mnogo intimnije od prijateljskog zagrljaja. Držao ju je prilično čvrsto i mogla je da oseti njegov dah na svom vratu. Njeno srce je počelo da treperi, ali u tom trenutku setila se Mihajla i kako on ne zaslužuje da bude razočaran. Otrgla se od Vuka i jednostavno se okrenula i otišla.
Kada je došla do vrata, pogledala je ka kapiji da vidi da li je još uvek tu, i bio je, smešeći se. Pitala se šta mu se mota po glavi. „Očigledno je van sebe ako misli da ću samo tako da mu otrčim u zagrljaj. Ipak, zašto bi to mislio? Nije kao da zna da sam ga volela pre?“ bile su misli koje su joj prolazile kroz glavu.
Dan kasnije, saznala je da je njen brat Vuku ispričao njenu tajnu. „Ubiću te! Idiote!“ – povikala je na njega. Zatim je ušla u svoju sobu. „U redu, smiri se, Dunja. Rekao je to Vuku vrlo brzo nakon što je otišao, tako da nema razloga da misli da ga još uvek volim. Moron.“
Dok su bili na sastanku, Mihajlo je primetio da je Dunja napeta i nervozna zbog nečega. Pitao ju je da li je okej, a ona je slagala. Nije želela da mu ispriča celu priču; nije želela da pomisli da ima dileme oko njihove veze, jer nije imala. Bila je samo ljuta. Tokom narednih nekoliko dana, Vuka nije bilo nigde. Ona i Mihajlo su bili bliži nego ikada i zaboravila je na gospodina flertujućeg.
Prošlo je mesec dana i sve je bilo u redu. Onda, poziv na njen telefon. Vuk. Razmišljala je da ne odgovori, ali je znala da će samo ponovo pozvati, ili još gore, pozvaće je na kućni telefon. Pa se ipak javila.
„Zdravo, Dunjče. Šta radiš?“
„Hej. Ništa posebno, gledam neku seriju.“
„Pretpostavljam da si slobodna večeras? Voleo bih da te vidim.“
„Zašto, Vuče? Zaista ne vidim poentu.“
„Molim te i obećavam da ću te ostaviti na miru.“
„Ah, u redu. Vidimo se za pola sata.“
„Hvala. Ćao.“
Nije se trudila da se oblači nešto posebno lepo ili stavlja šminku. Kada je došlo vreme, samo je izašla i on je bio ispred njene kapije. Nije želela nigde da ide, pa je predložila da joj kaže šta želi upravo tu.
„U redu… Gledaj, bio sam glup dečko kad smo bili mlađi i bojao sam se da ti kažem svoja osećanja. Sada shvatam kolika sam bio budala i pitam se da li bi mi dala šansu da to ispravim.“ – reče Vuka a Dunja se osećala kao da ju je nešto preseklo.
„Sada je prekasno. Da sam ti rekla tada, možda bi nešto bilo drugačije, ali sada ne. Volim Mihajla, to je to. Oslobodila sam se osećanja prema tebi odavno.“ – pokušala je da zvuči što samouverenije iako joj je glas malo podrhtavao.
„Mhm, da. Ajde, pusti praznu priču. Dejan mi je sve rekao. Rekao mi je kako si bila očajna. I ja sam bio tužan i proklinjao sebe što ti nisam priznao.“
„Očigledno nije bilo suđeno. Zbogom.“
Počela je da se udaljava od njega prema kapiji, ali u tom trenutku je uhvatio za ruku, privukao je sebi i poljubio. Bila je iznenađena i šokirana, ali je na trenutak popustila, i uzvratila poljubac. To je bilo dovoljno. Kada je shvatila šta radi, odgurnula ga je i nekoliko koraka od njih videla Mihajla, kako stoji kao paralisan. Odmah je potrčala ka njemu.
„Ljubavi, molim te, dozvoli mi da objasnim. Nije onako kako izgleda. Bila sam iznenađena, ali obećavam ti da to ništa nije značilo. Ja…“
„Prestani, samo prestani. Rekao sam ti od početka da ne želim da igram igre. Sve što sam te zamolio bilo je da budeš potpuno iskrena sa mnom, ali to ti je očigledno bilo preteško jer pretpostavljam da to nije samo neki slučajni stranac kojeg si poljubila. Očigledno imate neku prošlost o kojoj mi nikada nisi pričala. Zašto, ne znam i sada me to ne zanima. Zbogom.“
„Mihajlo, čekaj. Molim te…“
„Izvini, ali sada ne mogu da pričam sa tobom. Pusti me.“
Najgori dan u njenom životu. Tokom narednih nekoliko nedelja zvala ga je, slala mu poruke milion puta, ali nije odgovarao. Onda, tačno mesec dana kasnije, dobila je poruku od njega: „Možeš li da se nađeš sa mnom danas u 18:00 u parku?“
Bila je srećna što je konačno spreman da priča, ali je isto tako razmišljala zašto sada, da li se nešto desilo? Do trenutka kada je stigla tamo, njene misli su ludele. Kada ga je videla kako stoji u parku, nasmešila se malo, ali na njegovim usnama nije bilo osmeha. Čim je prišla, počeo je da govori, gledajući u daljinu:
„Slušaj, Dunja, tokom poslednjih nekoliko nedelja razmišljao sam o svemu što se desilo, pokušao sam da se ubedim da pređem preko toga, da to nije tako velika stvar, ali jeste. Nije me toliko pogodio poljubac, već to što mi nikada nisi rekla za Vuka. Ja…“
„Molim te, oprosti mi, rekla bih ti, samo sam mislila da to nije toliko važno, jer zaista i nije.“
„Ne verujem ti, jer da je to istina, ti bi mi to rekla. U svakom slučaju, to više nije važno. Sutra odlazim. Našao sam posao u Austriji. Samo sam želeo da razjasnim stvari između nas. Ne ljutim se na tebe, bilo je lepo, to je to. Samo sam želeo da ti kažem zbogom.“
„Šta!? Bilo nam je lepo!? To je to? Mislila sam da se volimo. Ne mogu da verujem da to radiš.“ Nije mogla da izgovori ništa više, glas joj je bio prigušen, oči su joj bile pune suza.
„Dunja, nemoj da plačeš…“ – Zagrlio je, poljubio je u čelo i nestao.
Sutradan je otišla na aerodrom da pokuša da ga zaustavi, ali bilo je prekasno. Slomila se, pala na kolena i počela da plače kao kiša na sred aerodroma. Nije je bilo briga šta će ljudi pomisliti, jednostavno nije mogla da podnese bol. Proklinjala je sebe, svoju sreću i život. Tada je osetila nežno tapšanje na svom ramenu. To je bio Mihajlo. Mislila je da halucinira, ali nije. Stvarno je bio tu. Pomogao joj je da ustane.
„Nisam mogao da odem. Nisam mogao da napustim ljubav svog života. Plus, svom bratu trebaš da zahvališ što me je vratio u stvarnost. Ali moraš mi obećati da neće biti više nikakvih tajni između nas, u redu?“ – pitao je dok ju je držao za ruku i milovao po kosi.
„Naravno, toliko mi je žao.“
Suze su joj i dalje tekle, ali sada su bile suze radosnice. Dobila je drugu šansu za pravu ljubav i neće je ispustiti više nikada.
