Tu negde iza užarenih oblaka u zalazak sunca, tu negde gde ptice ne mogu da odlete; tu te čekaju tople ruke uvijene mirisom belih ruža, mekoćom ljubavi, nežnosti. Tu negde gde pogledi suzni, srca ranjiva ne mogu dopreti, tu gde ne doseže plima vetra; tu te čekaju mile oči čedne, okupane slobodom, ljubavlju, tu […]
Nakon svega što se desilo, ne znam zašto? Zašto se još uvek nadam da ćemo možda ali samo možda biti zajedno. Pokušavala sam puno puta da te zaboravim, da te jednostavno izbrišem. Ali ne vredi kada razum i srce ne mogu da se usklade. Kako li je sve ispalo ovako teško. Verovatno zato
Nema tog jezera uz koje kesten lako raste.Pa opet, pogledi naši tome prkose.Trebaju mi dubine tvoje vode da korenje svoje umrsim jače,pa te molim, uprkos sušama – istraj i teci!Čuvaću i pokloniti ti vetrove svojih krošnji da tvoje talase iscrtavaju kad god ti zatreba.Da, o osmehu tvom govorim ovde. Kako si pogodio? Možda jer me
Dok se kišne kapi sustižu, dok nebo teško diše, povremeno sijalica trepne,kao da se zagrcnula. Slučajno oko mi maglu na prozoru okrzne. Mogla bi napisati nešto,da mjesec me zapamti. Jer evo ga viri krajičkom oka i namiguje. Ja mu nacrtam smajli , on se osmehne i pobegne. Jasminka Nikolić ex Brdarević
Vreme između dva autobusa potrošila sam krenuvši kroz beogradski park. Dva sata čekanja odlučim da sve sa torbama odem do Balkanske ulice i poslastičarnice koja tu i dalje živi ili se samo nadam. Beograd uvek ima šta da ponudi, ukoliko mi sami ne tražimo. Nedelja. Jutro bez prolaznika. Uglavnom čistači čiste ulice, umorni pekari prodaju
Поздрав свима, да се представим ја сам аутор Гримизни змај. И ако то моје име не говори ја сам у ставари женско. Пишем већ 11 година, написала сам преко 100 песама али сам их доста бацила јер нисам била њима задовољна. Сада имам преко 50 песама а кратких прича имам мислим око 5 нисам сигурна.
ako je zemlja još uvijek Pangea onda nikad nismo bili bliže rubu rubu pameti rubu ljudskosti u koju smo ulicu pogrešno skrenuli gdje nam je razum ispao dal’ smo majmuni ili lavovi dal’ zvijer sam ili homo sapiens tko sam ja mama where is this world going mom kao da predstava je ovo
Ostaće neuprljana iluzija o tome kakav si bio ti i kakva sam bila ja. Tad nevina i čista, bezgrešnim srcem vođena, i ti takav nevin,mio i nežan. Ostaće neuprljana iluzija, stvarnost moga nevinoga, čistog srca, da bio si najbolji čovek – koji zemljom hodao je.
Vreme je da te sahranim Bez opela Opela su za one dostojne poštovanja Ja poštovanje prema tebi Budućem pokojniku Nemam ni pod noktom A imam duge nokte Vreme je da te sahranim Bez upaljenih sveća Neću ja da osvetljavam put tvojoj duši Ti si želeo da igraš šah Za to, budući pokojniče, ja nemam
U prohladno rano jutro žuti taksi kruži gradom.Taksista je profesor koji je ostao bez posla, sad svakodnevno prevozi ljude. Jutarnji raspored vožnje je postao kao režim autobusa. Svakodnevno isti ljudi čekaju prevoz. Lepa mlada žena crvene kose, u roza mantilu u crvenim štiklama, već uredno čeka i pokazuje znak mahanjem.To je sekretarica koja svako jutro
Jutro je davno svanulo, kasno se budim i ustajem u praznom stanu. Misli me vode i dok nemirno spuštam polupopijenu čašu čaja na kuhinjski pult, noge mi već lete ka tavanu. Kroz more kutija, albuma i kofera provlačim se do kraja. I dok mi svaka stvar budi buru sećanja, nijedno ne nadmašuje sećanje koje si
Danas ništaneobično. Običan dan. Ustajanje,vežbanje,kafa,vesti,jutro je malo sporozatim se zahuktava dan. Ubrzavam pokrete,korake, mis’oidemčekaju me obaveze. Mozak traži hranušta jestisvaki danpitanje sledia da je neštoonako presnoda ostane u farmerkamamesto. Sunce danassvetlošću javljada biće raspoloženjai dobra zdravlja. Da još napišem neštojer na beliniima uvek mestatu prijatelj čekai kad si besnai kad si radosnai za pisanjevrlo podobna.
