nauči me kako da se smijem neka tečaj ne bude preskup neka ne bude predug u godinama sam kad nemam živaca čak ni za šoping umaraju me neonska svjetla neonski prolaznici neonski jezici: dobar dan, kako si moja je ljubomora postala dvonožna, pretila, sve mi više nalikuje, a suosjećanje artistrično svako malo traži tablete protiv […]
Желим да те видим макар на трен, да поново осетим како је то бити заљубљен. Да нам се погледи сретну а образи порумене, макар на трен. Питам се да ли и ти желиш исто да видиш мене, макар на трен,да осетиш како је то бити заљубљен.
У те шуме поћи ћу Праћена мртвим гласом сна Чији дан никад вратићу Спремна за времена опасна Док погледи не избледе ваши Плакаћу нечујно ноћима тим Јер неко се ока вашег маши Док смело у горе летим Плесаће са мном небо мрачно Биће за мене дивљи цвет Не треба ни сунце зрачно Ветар ми биће
Ti si moj neostvareni san, ne mogu bez tebe više ni dan. Pruži mi nadu u bolje sutra vrati mi želju za nova jutra. Tvoja ruka je most ka boljem svetu, gde želje naše slobodno lete, pruži mi svoju nadu, i zajedno ćemo koračati kroz snove. Povedi me, draga, gde god hoćeš, u snovima, stvarnosti,
Treba nam da ostanemo ono što jesmo ti meni, i ja tebi, da možemo jednom sve to prepričavati imenima koje smo birali, u putu za Dubrovnik. Treba nam kafa svakog dana posle četiri, grafit na zidu Nedostaješ mi, kasetofon u praznoj sobi i boca vina, da lakše dočekamo jutro. Treba nam onaj put u Peru
Prvo sam prestala da pevam. Onda sam prestala da crtam. Na kraju sam prestala da pišem. Vremenom sam počinjala sve teže i da dišem. Prestala sam da pevam kada sam čula pevače koji su mi zaledili glasne žice. Pored njih bi se čovek potrudio da ne zapeva ni samoglasnik prilikom govora, makar mu to bio
Sedela je na obali zagledana u more. Rano jutro, osam sati, nigde nikoga. Sunce se probudilo i rastezalo svoje zrake sve unedogled, grejući krovove kuća, slučajne prolaznike i njena gola ramena. “Ne želim da ovaj trenutak prestane. U savršenom sam raspoloženju, danu i na pravom mestu. Ovo se zove živeti sada i ovde” – razgovarala je sa
Њене црне крупне очи као крила ластавице су трепериле док је падала покошен метком. Њена кратка одсечена коса натопљена крвљу се слепила за главу и у том моменту само јој је пролазила једна мисао: „Ако ме ране, нека буде у ногу. Нека буде и у главу, само нека не буде у груди. Сазнаће…сазнаће да сам….”.
Stegnu te tako jako i ne puštaju. Grudi i plućna krila ti se suze tako da disanje postaje težak zadatak. Puls ti se toliko ubrza da možeš da ga osetiš u ušima. One žele da veruješ da će se sve loše stvari desiti, da će se sve najgore zamisli ostvariti. Ove tvrdoglave uporne štetočine zovu
Vreme će pregristi danas u zalogaj i progutati u juče. čim krene da vari smučiće mu se u želucu koliko je nezdravih možda će se i otrovati Jer sebi ste izašli na nos. žderući se iznutra do skeleta pojedinačno I međusobno S verom da ste krupni komad za večnost Unatoč samo Presni ulov za juriše
Na zapadu, gde sunce ljubi oblake, u sutonu, pršti rumenilo. Klepet ptičjih krila su kao koraci. One seku svojim letom prizor, i rasplamsavaju moju maštu. Ne smem da gledam, jer moja duša je okrenuta ka istoku u mrak, u tminu, u ništavilo iz kog dopiru zvuci tišine i mira. U Platonovom svetu formi, postoji sve
Да је Брод испунио жељу једног Јеврејина Никада се не бисмо загубили У лавиринту бесмисла попут Јозефа К Не бисмо осетили још многе крике Ратног времена што цвиле у свакој речи Тадашње књижевности Не бисмо остали жељни сазнања Да ли ће К победити у борби са Замком Не бисмо се ишчуђавали и истраживали Зашто се
