Pleši opet samnom pod ljutim nebom, što sav svoj bes sad proliva na nas. U inat njemu, nek’ svaka kap bude dodir miline i ne daj da nam osmehe prekine grmljavine glas. Tu neku tugu, nosih u oku… al’ čemu to? pa, jedino što više nemaš… nemaš nas.

Obući ću staru haljinu, da se setiš mlade dame, koja je osmeh nosila ko odlikovanje. Staviću par kapi parfema onog što miriše na neke lepše sate kad si me stalno zasmejavao, možda se tako bar na trenutak vrate. Pronaći ću stare trake da zapevam pesme drage, da se smejem baš iz srca i ponovo zaigram

Imala je kose boje suvog klasja, plesala na kisi i pevala s’ vetrom pesmu iz sveg glasa.   Tih dana je  nosila kaput, ko da je od lišća tkan. Osmeh njen je bio ukras tog novembra, a svaki dan sa njom bio bi savrsen jesenji dan.   Popreko bi pogledala onaj oblak sivi jer je

Kažeš da neću biti povređena. Ti ne vidiš da već jesam. Ono što je za tebe bila samo zabava meni je srce slomilo na hiljade sitnih komada. Boli, prokleto boli to što sam ti dozvolila da me spustiš na samo dno. Nisam ni sanjala da tako nešto meni može da se desi ali eto, desilo

Сваки дан је нови дан,нова пустоловина. Никад не знам шта ме чека иза угла. А ако би знала не би било забавно. Сваки дан је нови дан у којем пратим нит живота. Где ће ме одвести не знам али ово знам. Сваки дан је нови дан. На свој начин посебан.

Odveo bih te u kamenu pustinju, ali ne voliš da se gubiš u pustari.   Za suvo mesto treba i neka mapa, busolu da čuvaš u plišanoj vreći.   Imam belu sveću u džepu, ali beskorisna bi mi bila onoj vrućini.   Palio bih  joj fitilj, pognula bi se i prelomila.   Da smo u pustari

Skini me sa krsta Ti jedini umeš Da zaceliš moje stigme Moja si alfa i omega Od danas Krunu od trnja Zamenjujem Oreolom Krstim se u obliku prvog slova Tvoga imena Sa tri prsta U ime oca I sina I svetoga duha Amin I svaku molitvu tobom započinjem Danas Postajem tvoje jagnje A ti samo

Septembar. Ljudi u čudnim odelima najavljuju pad temeperature. Oštri planinski vetrovi, Čisti i iskreniji Putuju bespovratno nebeskim ekspresom Kroz hladne kratke dane i Tople, duge noćne tmine. Na konačnoj destinaciji ostavljaju kofere. Svuda oko njih, izgorela od noći Plodna ravnica – ali niko ne ore. Večitim putnicima u mesecu lutanja Fale tuđe nadmorske visine. Oktobar.

Звезде сијају,небо обасјавају лепотом својом. Гледаш ли у ово исто небо сјајно,јер само оно зна колико те волим ја. Звездано небо,шаљи му моје поздраве и топле речи љубави. Нека га греју у хладним ноћима. Док ја сањам о његовим очима.

Kažu mi Nema šta Stanje je takvo i takvo Moraš prihvatiti svet Ma neću da prihvatim Pa makar se sve okrenulo naglavačke Čujete li Neću Da prihvatim da glođem nečije kosti Da glođem svoje ostatke Da kao vi Gazim preko svojih i tuđih Živih i mrtvih Da nekog udavim u blatu Kako bih ja izronila

A šta dalje kada u mraku kost o kost trljaš svoju? Postavljaj sebi pitanja da očuvaš svest svoju. Jer savest se samo odnekud javlja i to nije neka vrednost jer to jedino svest oživljava. Koračaj hrabro i ako su noge teške, ne, ti ne bodriš sebe ti pričaš živima da ne krenu peške na put