Svetlost nije na kraju tunela već na kraju htenja tvoje uobrazilje. Mirišeš mi na čaj, a u hladovini breza osetim da ti pripadam.Možda je do lepote igri senki lišća ili do paukova prozirnih i sporih kojih se sada ne plašim niti pitam za razlog zašto je najednom tako.A i šta će ti to od mene!Zar […]
/човек који не пије готово да не постоји/ мумлао је пијани старац са флашом ракије у рукама, док су ка небу летели градови, мостови и људи. Није имао ништа сем те једне флаше, али њоме је све било опијено. Жена у суседном склоништу отвара војну конзерву из хиљаду деветсто шездесет треће и проклиње демократију
I ovu noć sam proveo na travi. Gledao u nebo, brojio komete. Bežao od kreveta, iako me mami, Da ukrade vreme, da te opet sretnem. Ni ove noći nisam hteo leći, Umoran na jastuk, ko na tvoje grudi Hodam po mesečini koji neću preći. Samo ja sam budan dok spavaju ljudi. A ova ponoć, ista
Noć Kakva je to senka Minula Zamućenom ivicom Mog vidnog polja? Ne Nisam luda Videla sam taj Ubrzani pokret Titraj mračne energije Izmilele Iz japanskog horora Ne smem da priđem Ne smem ni da bežim Staklo je Previše tanko Mogla bih ga razbiti Uspaničena I ugušiti se U sopstvenoj krvi Pretećoj atmosferi Spoljašnjeg sveta Senka
лично, не постоји ми већа казна од равнице све изгледа тако достижно, све звучи лагано, споро и ослобођено све делује оствариво и лако и онда те тако наивног превари очас посла немаш куд да се сакријеш да склониш поглед, бол, чак и срећу немаш куд све око тебе је надохват руке ти си надохват руке
Кажу да поезија умире у двадесет првом веку, а она плеше, пева, грли, цвета у праменовима њене косе, дише у њеним грудима, пресвлачи се на њеним длановима и огољена се рађа из њеног уздаха. Кад би поезија била жена, имала би њене о ч и.
„Taši taši tanana..“ pevam dok ih uspavljujem. Reči same teku, više ni ne razmišljam o redosledu. . Kako bi bilo lepo da i meni neko peva uspavanku dok ne zaspim. Dok spokojno ne utonem u san. Da se na trenutak vratim u bezbrižnost detinjstva gde se lepše i mirnije spava. „Taši taši mamika, spremna ti
Моја мајка је волела снове али не и разговоре о њима. Једном је сањала мог брата са наочарама и седом косом. О томе је причала након што смо чули да је поломио руку. У њеним сновима били су и коњи са равним потковицама, празан пасуљ и шуме бамбуса. Родила ме је на
Dođe smrt na vrata Ne kuca, samo uđe Stane kraj kreveta Spusti ruku na belu postelju Ne prljaj! Dreknem ja Nije Ona tvoja Bunim se Valjda ja znam kada je vreme Izričit sam a molim Misliš da pobeđuješ, Smrti A gubiš Gubiš mogućnost za još jedan tihi ulaz u naš dom Ne prljaj,
Imala sam tu neopisivu sreću da prvi put u životu budem na pravom mesto u pravo vreme i što je najvažnije, u pravoj državi. Po prirodi, slobodna ptica povrh svega, koja gine za slobodu i daje se za nju, ne znam kako bih izdržala da sam bila u nekoj drugoj zemlji za vreme ludila zvanog
Divlji moji kako da razumem zašto nam gledaju u zube I vekovima mamuzaju potomke otimaju pašnjake Usud smo drugačije naravi Divlji stolećima zasejavamo jame klijamo iz grobova kao žito za žetvu hlebu sa sedam kora Jel to podsetnik da se ne damo u amove I ne teglimo na duši krivdu tuđih carstava Ništa do svog
