Bensedinska manija u vidu gorke pilule koja se sliva direktno niz grlo smiruje nervni sistem do granica blaženstva zarad umirenja svakodnevnog preterivanja i napoštvovanja drugih od strane njihovih gluposti.Bensedinska manija u vidu smirenja dozvoljava mir i stabilnost apolitičnu teskobu smanjuje do granica podnošljivog bez da pita treba li ti još.Bensedinska vika žaglušuje uši i ispira […]
„GORIVO“ I danas si tu. Iako si stotinama kilometara daleko od mene, i dalje te osećam kroz miris benzina. Možda si
Na kraju krajeva Pitam se Šta će biti s nama? S jednog kraja Grada Na drugi. S jednog kraja Svijeta Na isti. Na kraju krajeva I to cvijeće što vene! Iz jedne nijanse U drugu, A u trećoj pak Ne poznaje se. Na kraju krajeva Gdje je početak kraja? U
Volimo se slikati tako što uhvatimo mjesec ili sunce dlanove. Simbolika prihvatanja svijetlosti svemira i božijeg stvaranja, vječne ljubavi. I kada ne mislimo da smo božija djeca mi nehotice to ipak priznajemo. Možemo li živjeti bez sunca, može li biljka da raste, dijete da stasa, može li naš odlazak da dođe, a da nam neko
Mutno u glavi. Nisam siguran da li uspevam da hodam a da se ne primećuje moja nestabilnost, strah da će neko prepoznati znake pijanstva ili čoveka koji je pre desetak minuta ispušio kratak ali loš džoint izmešan sa nešto viskija a potom i nekoliko piva. A pre toga, lekovi za smirenje, dve jače doze
Odavno papir stoji prazan, ako ovo po čemu pišem i može da se naziva nekakvim papirom. Zato, hoću da ga ispunim, da ne bude više dosadno beo, ali i kad je beo, on je zapravo tmuran, prazan i dosadan, pa i usamljen. Nekako, kad ga gledam takvog, imam utisak da bi i on svašta da
Treptaj, tren, i nestaneš Isto kao kad si i došao U trenutku postao moj celi svet Ili je možda s tobom Moj svet i nastao Zažmurim na sekund, opet te nema Pa se zapitam jesi li uopšte stvaran Ili si zapravo samo tuđa sena Samo pesma Samo san Treptaj, tren, i opet si
Zario sam umorne prste u pesak poda mnom, poput radoznalog deteta, opčinjen njegovom bojom i toplinom. Želeo sam da upijem taj osećaj beskonačne dubine, koja kao da skriva nešto sveto, ono što nije namenjeno običnom smrtniku. Voda je nadolazila u talasima praveći refleksiju na obali, u kojoj sam prvi put, posle mnogo godina video svoj
Vrište ulice, vrište ljudi, Vrišti zemlja Svud’ neki pogani jezici, Palacaju Žamor, žeđ, laži, U mnoštvu silueta Vrištim i ja da me ne proguta, Histerija Božija ruka pali šibicu.
Noć je.Milan radi u vodenici a Nikola mu pomaže.Sve je mirno.Tišinu prekida samo kloparanje vodeničkog točka i Petrov ulazak na vrata.Milan i Nikola okretoše se ka njemu.Petar sede na stolicu bled ko krpa. -Šta je bilo Pero?-upita ga Milan. Nikola mu bez reči daje rakiju.Petar poteže iz flaše i počinje da priča. -Jurila me. -Ko?-Nikola
sedim ili sedim i jedno je i drugo za kafanskim stolom piće jedno pa drugo za muzičare dve pesme prva moja poslednja tvoja uzimam kaput ispijam kao brišem je sa lica zazvonio je sat
Engleski jezik prepoznaje I pravi kvalitativnu razliku izmedju dva samo naizgled slična stanja, označavаjući ih redom odvojenim terminima “shivering” I “trembling”, potvrđujući na taj način njihovu ne-sličnost I različite kontekste upotrebe. Srpski jezik ne pravi ovakvu distinkciju, propuštajući da prepozna dimenziono različite fenomene (ne prosto nijansiranje jednog istog), podvodeći ih tako zajedno pod jedan isti
