Ti i ja, dve senke na kraju
nevidljivog konopca
razapetog
nad usplahirenom rekom.
Dozivam te,
uzvraćaš zov.
U ušima mi
odzvanja
sopstveni glas.
Ti si moj eho
u mračnoj pećini,
ja tvoja refleksija
u stenama uglačanim vremenom.
Ti si moj Ludak, moj animus.
Sve ono u meni
što struji i pokreće.
I sve ono
što me iznutra
odbacuje i razbija.
Zalutala Bezimena,
to sam ja,
treperavi odraz tvoje duše,
tvoja tužna muza
što sapliće se o sopstvenu senku,
tvoja divlja inspiracija,
tvoja anima.
Ova uzavrela lava
uvek nas razdvaja.
Ponekad, kad dobijem krila,
preletim kao povetarac
do tvog naručja.
I potonem u njega,
srećna,
sigurna,
dok konopac spava
u spiralu sklupčan
pod našim nogama.
A onda me podivljale šake
iz raja ukradu.
I razulareni vetar baci me u ponor.
Vrhovi prstiju dotiču vrelinu,
pa oprljeni, katapultiraju me nazad
na moju obalu
da se opet s tobom
preko ambisa dovikujem,
neraskidiv konopac,
pupčanu vrpcu,
preko vode zatežem
i njegovim drhtanjem
krišom te dodirujem.
