Dok stojim pored sudopere
odrađujući najmrži posao na svetu,
usput maštajući kako je leto
i kako sedim na terasi,
buljim u zvezde i puštam
da me pesma cvrčaka uvuče u trans,
osećam kako mi nepažljivo rukovanje
vodenim mlazom
izliva talas preko ivice,
kvasi čarape,
i ma koliko topla bila soba
neprijatan je taj dodir hladnoće,
neprijatan kao i stvarnost
u kojoj se nalazim.
Pitam se koliko sam zapravo lepa
dok tako stiskam zube
i sočno psujem
sebi u bradu.
Čarape su mokre, ali odlučujem
da izigravam žrtvu
i završim posao
potom,
džogerom pokupim
mrsku tečnost
sa klizavog poda.
Zatim, fioka sa čarapama
koje, onako urolane,
podsećaju na napuštene kućice
šarenih puževa,
i kanta za veš.
Konačno, sve je gotovo,
i egzaltirano gazim
drveni parket
suvim čarapama.
U glavi odjekuje
krckanje poda i muzika sfera.
Konačno,
opet mogu, sama sa sobom
ushićeno razglabati o smislu života
i magiji sveta!
Do sledećeg
incidenta.
