Tužno pile u kavezu plače.
nožicama pravi
u prašnjavom žitu
tanane spirale.
Mahnito, na tanke rešetke naskače.
I doziva svojim piskavim glasom,
nalik na živahne
pastirske svirale.
Ono je usamljeno. Dugi su mu dani.
Pod je tako hladan,
bezukusna hrana.
U tamnim očima, bezdan neprestani.
Nad glavicom lažna
nadvija se grana.
Ali jednog dana, dok lila je kiša,
i crn talas se prosuo
nad obližnjim rekom,
promenilo se nešto…
Njegova tuga postala je tiša.
U kavez se doselilo
drugo pile neko.
I gle!
Zaboraviše zavesu od kiše,
i skučenost kaveza.
Drhtavo srećni u uglu se maze.
Radosni pijuk prolomio se kućom.
Zajedno pevaju besmislene pesme
Zajedno jedu i jedan drugog gaze
Zajedno i dočekaše sumrak.
Krilo uz krilo,
teše se i greju.
Na trenutak ti se učini
da pričaju nešto
pa se pogledaju i nestašno nasmeju.
Dani sada prepuni su sunca.
U očima sjaj i sva radost sveta
Pile nije tužno i suza više nema.
Srce je puno
gde drugarstvo cveta .
