Svake nedelje, gospodja Banić je organizovala prijem u svojoj maloj vili koja je sa svih strana bila zaklonjena drvećem, visokim zidinama i zelenom dvokrilnom kapijom. Nije se znalo odakle potiče ova simpatična dama, ali se pričalo da joj je suprug uticajan i slavni arhitekta, tako da je mogao da joj priušti i jednu vilu u kojoj će se okupljati samo dragi ljudi. A medju tim dragim ljudima, bilo je i gostiju iz sveta sporta i politike, ne samo umetnosti. Svi su oni doprinosili da atmosfera večeri bude bolja. Bilo je to jedno otmeno društvo u kojem se isticala gospodja Banić sa svojom lepotom i elegancijom. Uz to, domaćica večeri bila je i talentovana za slikarstvo. A govorila je i dva jezika, svirala na klaviru i pevala zaboravljene starogradske pesme. Prve večeri je to prijalo gostima, ali onda su poželeli da čuju i neke novije pesme. Gospodja Banić se isprva bunila, ali kasnije je pristala da direktor Muzeja dovede svoju rodjaku koja će da ih zabavlja i da im peva.
– Srećna ste vi žena, gospodjo Anka – obratila joj se jedna gošća. Bila je to žena ministra. – Imate dobrog supruga. On vam sve ispunjava. I vama i vašoj ćerki.
– Imate samo jedno dete? – ubacila se druga, studentkinja književnosti.
– Samo jednu ćerku. Bili smo mladi kada smo je dobili. A ova vila… Zove se Mila. Kao naša ćerka.
– Mislim da sam jednom videla vašu ćerku. Vrlo je ljubazna i fina devojka.
– Ona je otmena i inteligentna devojka – dodala je majka, hvaleći je. – A osim toga, ona je i lepa.
– Plava je na vas. A oči, svetle na vašeg supruga. I on je lep čovek.
Crnokosa gošća, koju je doveo direktor Muzeja jedne večeri, znatiželjno je pogledala u gospodina Banića, vlasnika vile i slavnog arhitektu. Bio je uistinu lep i zgodan čovek. I bio je bogat. A bogatstvo privlači. Tako je i mladu damu zainteresovao gospodin sa svetlim očima. Domaćica večeri to nije primetila. Ona je samo želela da ima prijatelje. A da li se u tom otmenom društvu mogao naći jedan iskren pogled i osmeh? Ona tada nije marila za to. Volela je da bude okružena ljudima jer je u mladosti bila usamljena i napuštena. Ali, niko nije znao ništa o njoj i njenom poreklu. Znali su samo da je bila visoko obrazovana, i da je u tome pomogao njen suprug.
Sada je i ona sela i svirala za klavirom. Crnokosa gošća je tiho pevušila. Suprug je neprestano gledao mladu gošću. A gospodja Banić nije ništa opažala.
Tako su prolazile nedelje. Došlo je zimsko vreme. Čini se da je bio decembar kada je gospodja Banić primetila da je buduća operska diva nežna i bliska sa njenim mužem. Nije htela da pravi skandal pred ljudima. Ali, po završetku večeri, kada je kućna pomoćnica sklanjala prljave čase, sudove i raspremala stolove, gospodja Anka, požalila se mužu na goste. Više nije želela da joj dolaze. A suprug više nije bio tako sladak i romantičan kao ranije.
– Ti si želela da pravimo žurke. Pa što se sada ljutiš? Valjda ćemo nedeljom sedeti sami i čitati novine. To danas radi svako.
– A vidiš, ja mislim da ima parova koji idu sami na večere u neki restoran. Možemo i do moje majke. Odavno nismo išli kod nje.
– Ja neću da idem. A ti idi sama.
Gospodja Anka je bila zabrinuta. Njen muž je uvek bio nežan prema njoj. Nikada se nije ljutio, a kamoli svadjao sa njom. Sada je i ona videla promene na njemu. Više se doterivao. Sve češće je odlazio u teretanu. Od meštana je čula da se vidja sa onom crnokosom gošćom. Ah, što je primila u goste! Kako je mogla biti tako naivna. Zašto se nije prvo raspitala o njoj?
Sada je gospodja Banić patila. Nije bila bliska sa meštanima, ali morala je nešto da dozna o njoj. Znala je samo da je iz Arandjelovca i da studira muziku u Beogradu. Ako bi pitala direktora Muzeja… Najzad, on je i doveo na večeru.
Brzo se spremila i pošla u grad. Bila je rešena da spasi svog muža od te crnokose dame. Izlazeći iz kuće, nije ni primetila da joj u susret ide jedna meštanka. Ona je živela u tom selu gde je gospodja Banić imala vilu koju joj je muž sagradio pre desetak godina. Ljudi su znali ko živi u njoj, ali nisu izbliza videli te ljude.
Iz razgovora sa meštankom, gospodja Anka je saznala sve o crnokosoj dami.
– Njena majka je moja bliska rodjaka. Živela je u ovom selu. Ali…
– Nastavite, molim vas.
– Jednoj ženi je otela muža. Bila je to bogata, seljačka porodica. Tako, gospodjo Anka, ona se udala za tog čoveka i dobila ćerku sa njim. A on je umro pre nekoliko godina. Ona i njena ćerka su svu uštedjevinu koju su dobile… Prokockale su… Ostala im je jedna vikendica i stan od muža. A ja mislim, gospodjo, da je tu vikendicu, ona prodala, da bi joj se ćerka školovala. Više ništa nemaju. Čuvajte, gospodjo, svoga muža, one su opasne.
– A ima li ona nekih tajni? – pitala je dalje.
– To ćete morati da pitate njenu rodjenu sestru.
– Neka dodje smesta kod mene. Platiću joj koliko treba.
– Za to neće biti potrebe. Ona je dobra žena. Zna više od mene o porodici Todorović.
– Onda neka dodje.
Tako je gospodja Banić saznala da crnokosa dama i njena majka imaju neke nezakonite poslove. Pozvala je detektiva i on joj je pomogao da udje u trag dve dame koje su se bavile prljavim poslovima.
– Šta želite od mene? – pitala je majka crnokose dame.
– Ako ne želite da ovo izadje u javnost… Morate da kažete vašoj ćerki da se udalji od moga muža. Jednom ste uspeli da otmete muža od meštanke iz moga sela, drugi put nećete! Ali, ona nije znala ništa o vama, ja znam. Nije znala čak ni da se vi kockate. A vaša ćerka… Ona je vaše vaspitanje!
– Kazali ste šta ste želeli… Sada idite!
– Zbogom, gospodjo! I neka vam više ne padne na pamet da dirate moju porodicu.
Tako je gospodja Banić vratila svoga muža sebi. Opet je bio njen voljeni muž i dobar otac svojoj ćerki. A ona više nije pravila žureve kod kuće. Ako je nešto i pravila, bilo je to sa udruženjem žena iz mesta. Čudio se i muž kako se promenila. A za sve to je zaslužna ona meštanka koja joj je i pomogla da otkrije sve o ljubavnici muža. Ona ju je uvela u novo društvo, koje je skromnije, ali i bolje od onog finog i otmenog sveta u kojem nije imala prave prijatelje. Sada je imala sve što je želela. I ono važnije, ljubav svog muža.
