Mesec je sluga talasa, obe njegove strane.
Sunce je već svoje, osim par pega i nema neke mane.
Uprkos strašnjoj jurnjavi, poput dečijeg trčanja u parku,
kat kad stignu da naprave pauzu i predahnu u istoj liniji.
I gledaju jedno drugog tako.
Svi ljudi se čude toj pojavi njima samo znanoj.
Neki kažu da je to Ljubav,
a da je tako mi već znamo.
Čitali smo o njoj u pesama, knjigama, gledali u filmovima…
Nosili je u brigama, a njih dvoje plove krug po krug
znajući da igraju tu igru kao pravi pravcati drug!
Pa evo staću, predah tebi daću!
Nek se nekih novih noći nagleda tvoja plava kosa.
Ja ću glancati zrake svoje i hodati bosa.
Nebo i zvezde, mravi u travi, zlatne prašine dan – takve voli!
Pišem ti pesmu i strah me je da nju tačku stavim,
razmišljam, ako prestanem da je pišem
da će i tvoj osmeh na našu igru da zaboravi.
Mesec treperi i juče je bio u grlu od modrica plav.
Grohotom smejeo se što mislim da si baš ti na celom ovom svetu moj jedini mrav!
Jutro je blizu i usne se grizu Sunce kad je horizontu bliže,
htela bih da se spustim i igram tvoju igru ali ne mogu niže.
Moje su visine, sve gore i mora dubine, čeka me igra da je igram svu.
Da sebe naučim pravoj onoj za koju ti ne treba drug.
Sunce kad jesam, sunce moram i biti, zauzvrat ne tražiti išta.
Kad se sretnu pogledi opet u igri našoj ovoj, jer je tebe tamo negde sapleo oblak sinji,
daćeš mi ruke al’ jedno te molim, osmehom prekrij izvini.
Tiho ću i ja osmehom šapnuti,
evo ti moje i ništa ne brini!
