Miriše tamjan, u zidovima živi
Okoreli vosak spečene sveće
I prozori nemi, tek su blago sivi
kraj okna, rasuto počiva cveće
Patos se žali i za tišinu moli
kao sveštenik, zavesa molitvu drži
Jer samo tako, obučeni a goli
Čovek će doći do života srži
Ogromne iza me’ ostaše dveri
A dole odran medostrasnik leži
Oh užasne li su te dvonoge zveri
Kad protivnik ne može da beži
I mnogo je svega što ništa ne vredi
šta ja znam i šta me se tiče
Sve naposletku osim mrlja bledi
Sem možda po koje, uplakane priče
Sve što vidim, to je život samo
Neko je ovde mislio i plak’o
Jer to je ono što jedino znamo
Kad povazdan je teško a nikada lako
Gledam, na čega pare dadoh?!
Na mrežu niti i antikvitete
Kad utom kao s neba padoh
Zbunjen i postiđen kao malo dete
Pih, obična slika i drugo ništa
Staro platno, od prašine sija
Ko je stvori, ko je sazda, piše l’ išta
No ne nađoh, vazda da je bilo čija
Gledam je nemo, sasvim samu
Okvir taj, teži od mog bića
Izrezbaren dom za jednu damu
Što živi bolje od mene, pukog slabića
Prefinjena, pogledom ti zbori
priča bez reči, i bez sebe postoji
Ne treba joj niko, sam vazduh je tvori
Od vremena je jača i ničeg se ne boji
No slika je slika, za nežive živa
Zarobljava duše i osmehe tuđe
I ova je ista, šarena a siva
I što toliko blenem, to mi je najluđe
Dan za danom u đerdan se niže
Život ovde, neki osećaj mi stvara
Taj ram me vuče i njoj sam sve bliže
Kako nevešto od jednog podstanara
Ona me glednu pogledom smelim
To bojama hladnim umazano platno
Priznati sebi ne smem a želim
Al gordost je moje pravilo zlatno
Nisi ti važna, surovo kažem
I nisam promatrao a sve sam znao
damo s mladežom na vratu, zar lažem?
Vaš uzdah u haljini beloj često sam krao
Tu je uvek bila, tu je njeno mesto
Kraj prozora gde noćna muzika svira
Kosa joj je smeđa raspletena često
A kao da je drugo i mogla da bira…
Čovek sliku ište, slika ljude nikad
Te misao na pamet mi pade
da li bi ona, mene htela ikad
Ili sam ja taj koji je od drugih krade
I bio sam hladan kao boja plava
I siva, i tmurna kao gusti dim
To je sveza i moja luda glava
A strepim i želim srcem ovim svim
Bez konca i kraja, inat srdžbu tera
O mudrosti daj, o pameti daj
Da prozrem šta smutinjak smera
Agonija nek ogluvi i ne čuje avaj
Živelo je sunce i živela je ona
Ne znam odakle mi toliko ruža
Živi cvet božjeg paviljona
Što se prvom meni evo sad pruža
Miriše tamnjan, sveti dim i rosa ruže
Priđoh joj nemo i krenuše suze
Čemu da venu kad ljubavi služe
Osmehnu se blago i k sebi je uze…
