Predgovor
Kao što nisam pomišljao da ću ponovo napisati pesmu, a kamoli zbirku pesama, a ipak eto mene ponovo u svetu stihova. Jer kao što znate, moja prva i jedina ljubav je proza, ali kada te poezija jednom ščepa i uvuče u svoj svet rime (u mom slučaju malo manje rime), ne pušta te, i mislim da je to predivno.
Kada sam počeo da pišem nove pesme, nisam imao previše velika očekivanja. Međutim, moram priznati, da su ove pesme po mom mišljenju (da se ogradim), bolje od prethodnih. Možda sam sazreo od prošlog puta, jer iako još uvek nemam 30 godina (dok pišem ovaj predgovor), kada budete čitali ove stihove, ja ću ih uveliko imati (ako uveliko znači 30 godina i 15 dana).
Ove pesme su, iznad svega, čista emocija. Ne tvrdim to samo zato jer sam ih ja pisao (dobro možda baš zato), ali pre svega jer su inspirisane jednim istorijskim događajem. Neću upadati u patetiku i tvrditi kako su ove pesme nešto neviđeno, jer se bave temom kojom se niko, ili retko ko, bavio. Jer niti su pesme nešto neviđeno, niti sam prvi a sigurno neću biti ni poslednji koji je inspiraciju pronašao u ostrvu Vido i Plavoj grobnici. Ali, ono što je važno jeste da ove pesme, iako prožete tom temom, ostavljaju prostora za različita tumačenja. Mislim da se svako od nas može pronaći makar u jednom stihu, ako ne u čitavoj pesmi, iako nismo bili vojnici u Prvom svetskom ratu.
Ali da se vratimo na Plavu grobnicu, jer to je srž ove zbirke. Moram da priznam (sramota me je zbog toga), nikada pre nisam mnogo pažnje posvetio tom mestu. Iako sam o njoj ranije čuo, prvi put sam nešto više saznao u septembru 2021. godine, kada sam letovao u Pargi. Pošto je Parga blizu Krfa, odlučio sam da posetim to ostrvo. Tada sam, ne sluteći, doživeo iskustvo koje me je duboko promenilo. I sada, kada zatvorim oči, mogu da vidim svaki, i najmanji, delić tog mesta.
Neću vam previše govoriti o ostrvu Vido, Plavoj grobnici i mauzoleju, niti o muzeju na Krfu posvećenom Prvom svetskom ratu i stradanju srpskih vojnika. To su mesta koja treba posetiti i doživeti. Samo ću reći: Ti ljudi, ti hrabri ratnici, zaslužuju da budu zapamćeni.
Videćete da se u pesmama nisam previše bazirao na istoriju, niti na istorijske činjenice, već na emociju. Na bol koji je taj gubitak ostavio na Srbiju. Jer kao što bi trebalo da znate, Srbija je tada izgubila polovinu svog stanovništva.
Nadam se da ćete uživati (koliko je to moguće) u ovim pesmama. Nadam se da ćete razumeti ono što sam želeo da kažem i da ćete u svojim srcima napraviti mesta, za sve te ljude koji su životom platili našu slobodu. Mislite o njima, jer oni će biti živi sve dok uspomena na njih živi.
Miloš Matejić
10. Avgust 2024. Ćuprija
