Ponovo se život kruni sporo,
Dan je isti, samo imena menja,
Čak i ja sam isti skoro,
S malo većom dozom podozrenja.
Kroz zlatno lišće i gusto granje,
Probijaju se bledi, topli zraci,
Uz hitru reku stoji staro zdanje,
Stari mlin gde sad igraju se dečaci.
Šetao sam uzvodno u potrazi za mirom,
Posmatrao sam nemo pastrmke u reci,
Tad pogled mi se sreo sa čistim safirom,
Dva plava oka u jablanovoj senci.
Sedela je mirno na drugoj obali,
Čini mi se da je reka na trenutak stala,
Kao lupež, sve sam probao da provalim,
Sa kog je neba na moju zemlju pala?
Primetila je moj pogled na sebi,
Kao da provocira, osmehnula se blago,
Da nas more deli, odustao ne bih,
Kao stari gusar u potrazi za blagom.
Ustala je hitro i krenula kroz šumu,
Pa na tren je stala i pogled pustila ka meni,
Kao da je znala šta mi je na umu,
Pa rekla „Juriš, spremi se i kreni”.
U tri koraka preskočio sam vodu,
Pratio sam odjek njenog kikotanja,
Leteli smo kao ptice kad osete slobodu,
Odjekivala je šuma od cvrkutanja.
Zastala je i pogledom mi čitala misli,
Neko vreme smo pričali bez reči,
Samo smo se nemo u zagrljaju stisli,
Ništa nije moglo više da nas spreči.
Sedeli smo dugo zajedno kraj reke,
Gledao sam njene obraščiće rumene,
Smišljao sam u hodu nove reči neke,
Da opišem pogled te malene žene.
Osmehom je uvrtala ceo moj svet,
Znao sam da vreme više ne smem gubiti,
U kosu joj zadenuh jedan maleni cvet,
Pa je nežno stadoh ljubiti.
Obraščići su joj se zarumeneli,
Kad joj usnom taknuh nosić pegavi,
U mom stomaku leptirići su vileneli,
A sa hladnog srca topiše se snegovi.
Danima bih mogao kraj nje sedeti,
Dok kraj nas snovi prolaze,
Šta će mi snovi kad je mogu gledati
I ljubiti joj meke obraze.
Taman kada našao sam dugo tražen mir,
Dok na mojim grudima je bila skrivena,
Moja mala barka tad je upala u vir,
Kad šumom odjeknuše slova njenog imena.
Kao opržena skoči i stade trčati,
Reče da je zove mati i da će se srditi,
Još u čudu, ostao sam na mestu buncati,
Mogla me je bar za kraj poljubiti.
Lakše mi je da je otmem nego zaboravim,
Prodaću i kuću, nemojte se čuditi,
Pa pred njenom kućom ću da boravim,
Ako ću se tako blizu nje probuditi.
Pod prozorom njenim ja ću noću pevati,
I napade njene mati ću pretrpeti,
I da nebo sve do jutra počne sevati,
Ma najgore muke zbog nje ću pregrmeti.
Pa možda i njen oca na kraju popusti,
Ima zrno duše valjda i u tom kamenu,
Pa da za mene pođe, on joj dopusti,
I večnost da provede na mom ramenu.
