Hotel se nalazio na brdu, sa njegovih terasa i prozora mogao se videti čitav grad. Rad na recepciji podstakao me je da pišem. Posebno su na to uticale samotne noćne smene. Slabašno svetlo u holu, tišina kad svi gosti, ako ih je bilo , odu na spavanje budili su moje unutrašnje svetove. Sedenje za masivnim stolom, iza mermernog pulta, gledanje u kasete u kojima su ključevi, kamere koje su pokazivale skoro sve uglove gde sam mogao da pratim šta se dešava u svakom trenutku, činili su me, u neku ruku moćnim. Gospodar prostora, samo mog. Gospodar brda i grada odakle gledam svetla, neka uvek upaljena, druga koja se pojave, prođu a onda nestanu. Gospodar soba. Nekada praznih, sa nameštenim krevetima, navučenim zavesama, koji čekaju svoje privremene stanovnike, čekaju nove sudbine da ih ispune, na kratko, životom. Tako svakoga dana. Ponekad bih uzeo jedan od ključeva, nasumice, otključao sobu, sedeo na krevetima, gledao kroz prozor razmišljajući koliko je različitih ljudi do sada već bilo tu, na istom tom mestu. Nikada ih nisam sreo a na ovaj način, dodirivanjem istih tačaka, stajanjem baš na mestu gde su oni nekada bili, naše sudbine su se povezale. U različitim vremenima, možda u nekoj paralelnoj stvarnosti, oni su svi i dalje tu. Prožimamo se, oni pre pet ili dve godine, tri nedelje, nekoliko dana, a ja sada. I svaki sledeći gost će biti na mestu gde je već neko stajao. Svi smo u jednom trenutku baš u istom položaju, istoj tački na zemlji, to nas spaja. Svaki ulazak u neku od soba približava me njima, svako zaključavanje i vraćanje na recepciju, ostavljanje ključa na njegovo mesto, zatvara to jedno poglavlje u našim zajedničkim životima.
U takvom okruženju, gde se sam osećao sve te duhove prošlih gostiju, a opet bio i potpuno bezbrižan za svojim pultom, iz mašte su mi se rojile različite pripovetke. Praznim dugačkim hotelskim hodnicima odzvanjali su moji likovi u svim mogućim i nemogućim zapletima u koje sam mogao da ih smestim.
Lebdeći između jave i mašte, između noćnih smena koje sam počeo da željno iščekujem jedne sam se noći našao lice u lice sa novom gošćom. Zatekla me je kako pažljivo zaključavam vrata i izlazim tiho kao da se trudim da ne uzburkam te mnogobrojne obrise gostiju sa kojima sam se saživeo.
-Zvonila sam na recepciji, ali, niko se nije pojavio. – rekla je tiho, ali kako se nisam nadao da vidim stvarnu osobu u gluvo doba noći, u vreme kad i nismo imali mnogo poseta, prepao sam se. Verovano sam prebledeo, srce mi je poskočilo od iznenađenja i straha. -Krenula sam da potražim nekog kad već niste bili na prijemu.
-Da, razumem. Izvinite. Nešto sam proveravao pa sam morao da na trenutak napustim recepciju.
-Imate li slobodnih soba? – pitala je smešeći se.
Možda je imala trideset pet godina. Ispod maslinastog šešira, pramenovi plave kose pravili su okvir oko njenog lica, a ka vratu i niz leđa spuštali su se pramenovi, nehajno ispali iz ovlaš skupljene kose.
-Ima, naravno. Hoćete li da siđemo dole da vam pomognem sa prtljagom i da vam dam ključ?
-Ovo mi je jedini prtljag, – podigla je torbu. Drugu, običnu žensku torbicu nosila je preko ramena. -A, ukoliko je ta soba slobodna, mogu li odmah da dobijem ključ? Jako sam umorna, od puta, želela bih odmah da legnem.
-U redu je. -pružio sam joj ključ i pomislio da bih mogao ujutru da obavim sve što se tiče papirologije.
-Doneću vam sutra pasoš, ako nije problem. I platiću, naravno. – rekla je kao da mi je čitala misli. Svakako da mi je bilo važno da je upišem u registar.- A verovatno ću ostati nekoliko dana. Čekam neke vesti pa ću nastaviti put, -osmehivala se i već ispružila ruku očekujući da joj predam ključ.
Ušla je u sobu, još jednom se nasmešila skoro zatvorivši vrata. – Do sutra.
-Do sutra. – rekao sam dok se već čulo škljocanje brave. Dugo sam stajao tako, kao da čuvam tu sobu. Čuvam taj smešak koji se merio sa tajnom Mona Lize. Čuvam neku blaženu radost u jagodicama fino zaokrugljenim dok spušta sneni pogled i krije ga ispod oboda šešira. Dama. Žena koja čeka vesti. Vesti koje će je odvesti i više je nikada neću videti. A opet, možda te vesti znače da će se zadržati.
Narednog dana, nije mi uspevalo da se malo odmorim od noćnog rada, ako bih i zadremao sanjao sam hotelski hodnik, maslinastu damu koja stoji ispred sobe i drži svoj šešir iza leđa. U nekom trenutku bi nestala i tada sam se budio pa brzo pokušavao ponovo da zadremam verujući da ću je u snu videti. Jedva sam dočekao da ponovo dođem na posao nadajući se da je tajanstvena gošća i dalje tu. Krišom sam bacio pogled ka kaseti sa njenim brojem sobe i srce mi je poskočilo jer sam video da je prazna. Mlada žena i dalje, verovatno, čeka vesti. Negde oko ponoći, kada je zapravo sve utihnulo, pojavila se u lobiju. Sela je, pogledala me a ja, kao jedina osoba koja bi mogla da je usluži, ustao sam i prišao joj. Iako je isprva odbijala, ipak sam uspeo da je nagovorim da popijemo po čašu crnog vina. Nije bilo drugih gostiju pa smo na miru mogli da sedimo u zamračenom prostoru. Ne sećam se da li smo uopšte o nečemu razgovarali. Sećam se jedino njenih očiju koje su od tamnog vina dobile vatreni sjaj, ne uspevajući da razaznam koje su boje. Bili smo i domaćini i gosti hotela, sablasnog i praznog u to gluvo doba. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da sam ja te noći radio. Šta ako je to bio samo jedan u nizu snova prethodnog popodneva? S druge strane, ne znam ni da li je ona bila gost, da li je bila stvarna, ili je bila samo odjek nekoga ko je davno sedeo i pio vino u hotelskom lobiju. U jednoj od realnosti ona bila noćni recepcioner, neko ko je osećao i spajao se sa senima prošlih gostiju, pisala o njima, obilazila sobe i pokušala da ubije samoću pijući sa duhom koga je put jedne noći naneo da tu prespava, ujutru ode i nikada se više ne vrati, ali nastavlja da odzvanja u njenoj glavi kao jedan od junaka iz brojnih priča.
