„NAJLEPŠA PESMA“
Znaš onaj osećaj kad ti se sledi svaka kost u telu kad nekog vidiš? Baš tako sam se ja osećao kad sam te video posle toliko vremena. Ne bi verovala koliki me broj ljudi pita ko si ti. Ne bi verovala koliki broj njih se čudi što nismo zajedno, iako je to osećanje toliko jako. Nije li to čudno? Baš ti od toliko devojaka. Ne čudi me jer „dijamanti se kopaju a kamenje je na izvol’te“.
Još uvek se u meni pokrene nešto kad te vidim. Nešto što ne mogu da objasnim rečima. Hteo sam dete s tobom ali sad, kad me nema, nek bar jedno nosi moje ime. I možda će ceo svet biti moj ali sad si samo ti moj svet. I dalje gorim kad te vidim, kao da je prvi put. Pre mi je bio luksuz imati te. Sad mi je luksuz pobeći od tebe. Bila si i ostala – moja najlepša pesma.
„BEGE“
Sivilo zgrada i nepodnošljiva vrućina me ubijaju. Automobili koji se zaustavljaju na semaforima kao da nemaju vozača. Da li ja imam vozača ili sam već odavno na autopilotu? Znam da je sve što sam imao s tobom deo prošlosti i da bi trebalo tamo i da ostane.
Ne želim da ti priznam koliko puta sam plakao tvoje ime. Ali, ja sam to birao. Birao sam da budem povređen svaki put kad je tebe nešto zabolelo. Birao sam da budem ostanem budan do kasno u noć uz tebe, misleći da si ti moja zora. Prihvatao sam tvoje reči kao istine, znajući da su laži. Gledao sam tebe, iako sam znao da ti gledaš nekog drugog. Te tvoje usne su na meni ostavile trag kakav nijedna devojka nije uspela da ostavi.
Čak i kad bi pročitala sve ovo znam da bi ti i dalje bilo svejedno. Meni nije. Nikad nije ni bilo, samo što ti to nisi primećivala ili nisi htela da primetiš. Te reči, lake kao svila, i ruke, teške kao olovo, i dalje osetim svuda po sebi. Jurim duhove. Jurim nešto što više ne postoji. Možda sam ja bio supermen ali ona je bila kriptonit. Još uvek čujem tvoj nežan šapat kroz zvuk vetra. Još uvek si tu, kao da nikad nisi odlazila… Još uvek te volim, kao da me nikad nisi povredila…
