Сунце плавог свода,
Засењујеш је и иза себе тајиш.
Губи се међу облаке на скровито место.
Где се она тихо скрива?
Да ли иза звезда, на Месецу или далеким неотривеним планетама.
Буни се осећају тела када јој усне подрхтавају и зато криви зиму.
Забрањује блискост и пољупцима да је од сад будим.
Не расањује се лако сама, али одлучно и поспано судбину занемарује.
Судбином објашњава сопствени бег,
Ништа за њу није довољно брзо што не може сустићи.
Не постоји незнано место да се скрије,
А да је судбина не разоткрије.
Можда је Земља привидно велика за нас постала мала,
Због игре да живот твог и мог пута постане заједнички.
Тако смо се издалека,
На Земљи где Сунце излази на истоку и залази на западу,
Нас двоје сусрели на пола пута.
Немој се инатити и судбини пркосно планове кварити,
Не одбацуј моју близину и са неба те даљине ка мени пођи,
Не рањавај ме трњем по руци и да си најлепша у башти међу толико ружа,
Не криви зиму и усана подрхтај од пољупца мог,
Прихвати осећај сопственог тела,
Случајност оне игре није била правило.
