Nisi ona koju sam poznavala
Nekih davnih, dalekih godina
Nema te crne kose, ni sivila
U tvojim azurno plavim očima
Nema ni drhtaja u tvom glasu
Dok pričaš na jeziku nekom stranom
Pa pauziraš, i napraviš grimasu
I nasmešiš se sebi tako luckastoj
Ne klecaju ti noge kao nekada
Krećeš se na štiklama hrabro i smelo
Nekada uplašena od visine,
Sad hodaš po oblacima
Kao da te je to gacanje po blatu
Zapravo i najviše bolelo
I pevaš, iako ti baš i ne ide
Puštaš glasić, da se čuje daleko i jasno
Pišeš i sanjaš i ne bojiš se više
Da je za tvoju novu priču već kasno
Gledam te odavde, tako mala i zbunjena
Deluješ tako daleko, gde si, ko zna?
Stići ću te nekad, ne brini, ima vremena
Jednoga dana obe bićemo ja
