И стварно јако мрзим када сам срећан
Знам да тај осећај није вечан
И шта је срећа
Кад је некоме она мања а некада већа
Како тога да се сећам
Причају да се проналази у разним облицима
Свако моје знање се сад овде клима
Мислио сам да срећу не доносе људи
Али ипак, ко сам ја да судим
Искрено, много лудим
Пешачки прелаз, лик гази на црвено
Имагинарно ја прелазим, ја сам умро
Зато оно што мислим и желим да кажем
Не брини, не знам да лажем
Истина је једна и мислим да ти то знаш
Можда мало жалим што баш сваки тренутак није наш
Ко зна, што је тако добро
Битно ми је да сам те некад давно пробао
И да повремено ти мени појавиш се
Да мени догодиш се
И волим што те моје неке приче оставе у шоку
Бићеш ми увек најдражи трн у оку
Тетовирао сам капке са унутрашње стране
и сада ћеш ти бити последње што ћу видети када умрем
Јер тако само ја умем
Зато ме и свако зове куме
Овде је можда боље да се зауставим
Да све лагано обуставим
Јер ако наставим
Само ћу моћи да нас раставим