Ne mogu puno toga, al još u pesmama sam kadar,
Da skrojim svet po meri i u njemu budem vladar,
I da osvojim te pesmom, to moj je pravi plan,
S dve reči da prizovem sunce, kad budeš htela dan.
I sve svoje verne trupe, poslao bih u taj boj,
Flotu specijalnih rima u pohod na zamak tvoj,
I za njima šaljem četu, pisama bez adrese,
Uzdam se u ludi vetar, da ih na tvoj prag nanese.
Još u pesmi imam žezlo sa magičnim rukohvatom,
Krunu s perom plavog ždrala, celu optočenu zlatom,
I još znam tajne čini, kojima bih jednim mahom,
Pod svoj kaput tebe svio, grejao te toplim dahom.
I pahuljama poljubaca tvoje lice zavejao,
I u ludu bih se prerušio da bih tebe nasmejao,
Laticama raznih boja pred tobom put popločao,
I oblakom mekim, belim, s tobom dugo koračao.
Ispod duge, pokraj reke, brvnaricu podigao,
Za dvor bih je proglasio, a naš krevet tronom zvao,
Jer u pesmi nije kruna to što kralju daje vlast,
Već zagrljaj jedne žene i njen nežni, mio glas.
Bez nje u pesmi, uvek, sveopšti haos vlada,
Aveti tužnih nota nadviju se iznad grada,
I nadođu suze, poplave sve trgove i bulevare,
Bez nje je svaka pesma samo senka one stare.
Ti si kruna moje vlasti, večni izvor moje pesme,
Ti si štit mog dostojanstva, bez kog u boj ići ne smem,
Zato te toliko čuvam, zarad mira u svom carstvu,
Zato budan snim o tebi, o svom najvećem bogatstvu.
