Tamo, među visokim drvećem, duboko u mračnoj šumi, skrivalo se malo jezero, prekriveno lokvanjima i okruženo gustom trskom. Na tom mestu poznatom samo mesecu koji se svake noći ogledao u mirnoj površini vode, živela je mala žaba po imenu Rina.
Dok su ostale žabe uživale u svakodnevnim aktivnostima na jezeru, Rina je sve manje pronalazila sreću u zalascima sunca, a ni opuštajuća plivanja kroz trsku joj više nisu bila zabavna. Čeznula je za nečim što nijedna žaba koju poznaje nije želela – sanjala je da može leteti.
Svakog jutra, kada bi se sunčevi zraci stidljivo probili kroz guste krošnje, a ostale žabe mirno tonule u san, Rina je čekala budna. Drhteći od uzbuđenja, sedela bi na svom omiljenom listu lokvanja, gledajući ka nebu. Promatrala je ptice kako lepršaju krilima iznad vrhova drveća, slobodne poput vetra. Čeznula je da se i ona vine visoko, da se uzdigne iznad močvarnog jezera. Čeznula je za tim osećajem slobode.
Dug, tugom ispunjen, uzdah joj se oteo iz grudi. “Oh, kada bih samo mogla raširiti ruke i poleteti, dotaknuti oblake i gledati svet odozgo…”, šaputala je u sebi, dok su joj oči poput zvezda sijale.
No, Rina je znala: želja da leti, kada si rođena bez krila, težak je san za nositi. Bio je to teret koji joj je svakog dana, sve više, pritiskivao mala leđa. Ali srce koje sanja veće je od svih prepreka na svetu.
Dani su odmicali, a Rina nije prestajala da mašta o letenju, zapravo te misli su je sve više obuzimale. Gotovo da se više nije ni družila sa svojim prijateljicama, žabama Marom i Zagom.
“Rina, zašto želiš da letiš?”, pitala bi je Mara, mršteći se. “Mi smo žabe, naše mesto je ovde, među trskama i lokvanjima.”
“Tako je”, dodala je Zaga klimajući glavom. “Voda je sve što nam je potrebno. Koja bi razumna žaba poželela više?”
Ali Rina nije marila za njihove reči. Nije se ni trudila da im objašnjava čežnju svog srca, jer znala je da njene prijateljice ne bi razumele. One nisu videle ono što je ona videla, a reči nisu mogle da dočaraju sliku koja joj je obasjavala snove. Jer, da su mogle, možda bi i njihova srca poželela da polete.
Naravno, Rina je znala za ptice; čak je i poznavala jednu staru mudru sovu što je stanovala na rubu guste šume. No tog jutra, kada je sunce obojilo nebo najlepšom nijansom plave, jato ptica, gracioznih poput snova, preletelo je iznad krošnji. Zastala je, očarana njihovom čudesnom lepotom. To nisu bile ptice kakve je viđala ranije – bile su bele poput snega, i letele su slobodno iznad sveta. Rina ih je gledala netremice, a srce joj je zatreperilo kao nikada pre; u tom trenu, u njoj se rodila silna, neumoljiva želja za letenjem. Od tog jutra, ta čežnja je rasla u njenom srcu, kao vatra što tinja u ognjištu, sve dok nije postala njen jedini san.
I tako, jednoga dana, kada je sunce tek pomilovalo vrhove drveća, Rina čvrsto odluči da pokuša ostvariti svoj san. Poče da vežba skokove, svakoga dana sve više i više, verujući da će jednom, uz dovoljno truda i sreće, skočiti dovoljno visoko da dotakne nebo i možda će, samo možda, na tren ostati u vazduhu.
“Samo još malo… još malo jače”, šaputala bi sebi dok je danima uporno vežbala. Skakala je satima, neumorna i uporna, ali svaki put bi se na kraju, poražena vraćala u vodu.
U trenucima kada bi, umesto da lovi komarce i viline konjice, ležala skrivena u visokoj travi, pomislila bi da možda treba da sačeka, da odraste i ojača, pa će joj tada skokovi biti viši. Ali brzo je odbacila te misli, jer odrasle žabe u jezeru bile su debele i trome, jedva su se kretale, a kamoli skakale. Tako da ako želi da poleti, mora to uraditi dok je još vitka i mala. Što znači da nije imala baš puno vremena, jer žabe brzo odrastu.
“Hajde sa nama na plivanje”, pozvaše je prijateljice Mara i Zaga jedne noći.
“Nisam raspoložena”, odvratila im je Rina dok je ležala na lokvanju, koji se laganim pokretima ljuljuškao. Gledajući u zvezde koje su se smešile iznad krošnji, podigla je ruku praveći se da može da ih dohvati.
“Nečuveno”, u glas rekoše obe njene prijateljice, pa uz gunđanje skočiše u jezero.
U tom trenutku Rina se seti mudre sove koja je živela u šupljini starog hrasta na rubu šume. Ta sova beše poznata po svojoj mudrosti, i svi stanovnici šume, od vrednog mrava do ponosnog jelena, obraćali su joj se za savet kada bi se suočili s kakvom teškoćom ili nedoumicom.
Rina se u nekoliko skokova nađe na mekanoj travi koja je okruživala šumu. Srce joj je tuklo od uzbuđenja, a noge su je brzo nosile kroz senke što su padale među stablima. Kada je stigla do hrasta, sova je već bila budna, njišući se lagano na svojoj grani, očiju nalik dvema svetlucavim žeravicama što su pažljivo pratile svet ispod sebe.
“Dobro veče, mudra sovo”, Rina reče tihim, gotovo nečujnim glasom.
Stara sova, čuvši sitne korake ispod svog gnezda, polako obori pogled na nju. Njen glas, dubok i promukao, odjeknu kao šapat drevnih vetrova: „Zašto si došla, mala žabo?”
Rina podiže pogled prema sovinim očima, koje su joj izgledale kao prozori u svet koji ona nije mogla dokučiti. “Ja… ja želim da letim”, reče osećajući kako joj srce treperi dok izgovara te reči.
Sova zatvori jedno pa drugo oko, pa ih otvori – prvo jedno pa drugo. “Leteti, kažeš?”, blago je nakrivila glavu, posmatrajući je. “Let je prelep, ali to nije prirodno za tvoju vrstu. Ptice lete jer su za to rođene, a žabe, kao ti, stvorene su da uživaju u vodi. Da li si sigurna da je to ono što zaista želiš?”
“Da”, Rina klimnu glavom odlučno. “Želim da doživim svet iz visine, da vidim jezero iz perspektive ptice, da budem slobodna.”
Sova polako klimnu glavom. “Razumem… razumem…”
U Rininim očima se pojavio sjaj odlučnosti. “Reci mi, mudra sovo, šta moram učiniti?”
Sova se zagonetno nasmeši. „Pođi stazom koja te vodi ka onome što nikada ranije nisi pokušala. Samo oni koji se usude da dosegnu ono nemoguće mogu osloboditi krila svojih snova”, odgovorila je sova, a zatim zatvorila oči, vraćajući se tišini noći.
Rina je začuđeno gledala u sovu. “Šta uopšte to znači?”, upitala je, ali odgovora nije bilo.
Razočarana i tužna, Rina se vratila na obalu jezera. Podigla je pogled ka tamnom nebu gde je Mesec razvukao usne u tanki osmeh.
“Šta da radim?”, prošaputala je, dok su joj oči postajale vlažne od suza. U tom trenutku, osetila je kako nešto nežno dodiruje tlo pokraj njenih nogu. Kada je spustila pogled videla je jedan hrastov list, ubrzo zatim, još jedan je pao pored njega. Kada se osvrnula oko sebe izbrojala ih je ukupno četiri.
“Hm…”, zamislila se, prstom se lupkajući po bradi. “Šta ako…”
Pre nego što je uspela da dovrši misao, obuzelo ju je novo nadahnuće, i bez odlaganja se dala na posao. S pažnjom je zgrabila ona četiri lista i uz mnogo truda, koristeći tanke stabljike trave kao vez, pažljivo ih pričvrstilla za svoje zglobove. Kad je završila, koraknula je napred kako bi se ogledala u mirnoj površini jezera. Nije mogla da poveruje svojim očima, nije verovala da gleda u svoje sopstveno perje. Njeno malo srce se ispunilo tolikom srećom da je pomislila da bi samo zbog nje mogla da poleti.
Duboko je uzdahnula, ispunivši pluća hladnim noćnim vazduhom. Sa svom snagom koju je imala, odgurnula se od tla, odlučna da poleti toliko visoko da dotakne zvezde.
Na tren je zaista bila u vazduhu. Prepustivši se osećaju čiste radosti, razvukla je usne u široki kez. Ali pre nego što je uspela da se prepustiti toj čaroliji, osetila je kako je zemljina sila vuče natrag. Listovi su se tresli, šuštajući prkosili su vetru, ali ipak nisu imali snage da je održe u vazduhu. Pala je na zemlju, ali njen pad ublažila je meka trava.
Osramoćena, ali ne i obeshrabrena, uspravila se. “Dobar pokušaj, mala žabo”, kao da je, nošen vetrom, šapat stare sove ispunio njene misli. Rina je duboko u srcu osetila kako joj taj glas budi novi plamen hrabrosti u srcu. Pogledala je oko sebe i ugledala staro, visoko drvo koje se uzdizalo ka zvezdama, kao da joj je obećavalo da će njegove grane biti njena odskočnica ka zvezdama.
Sa čvrstom odlučnošću, zaputila se ka njemu. Pazeći da joj se lišće ne pocepa, počela je da se uspinje, hvatajući se za hrapavu koru i povremeno zastajući da uhvati dah. Kada je konačno dospela do jedne tanke grane koja je stajala visoko iznad tla, njene noge su malo zadrhtale, ali u njoj nije bilo ni trunke sumnje.
Duboko je udahnula, zatvorila oči i dozvolila vetru da joj pomiluje lice. “Sad ili nikad”, prošaputala je, pripremajući se za skok. Zatim se odgurnula i skočila. U prvom trenu srce joj se steglo kada je osetila da pada, ali snažan nalet vetra uhvatio je njena krila od lišća i uzdigao je.
Letela je! Ona, mala žaba, je letela! Rina nije mogla da poveruje da joj se san konačno ostvaruje. Osmeh joj je, poput najsjajnije zvezde, zablistao na usnama.
Vetar ju je nosio kroz noć, dok su zvezde treperile oko nje kao milion malih fenjera, prateći je na njenom prvom letu. Suze sreće joj zamagliše vid, pa je trepnula par puta kako bi ih odagnala. Želela je da uživa u pogledu, želela je da zapamti svaku pojedinost.
Dok je letela, osećala je kako se svaki njen delić stapa s noćnim nebom, kao da je postala jedno sa vetrom, sa zvezdama, sa mesecom koji joj se tiho smešio odozgo. Bilo je nečeg magičnog u tom osećaju slobode, u tom trenutku kada je vreme stalo, kada je svet bio samo njen.
Vetar ju je nosio više i dalje, a ona je spustila pogled nadole. Ispod nje su se nizale visoke krošnje drveća, obasjane mesečinom, dok je površina jezera svetlucala gotovo istovetno nebu prekrivenom zvezdama. Pitala se da li je prijateljice Mara i Zaga mogu videti, sumnjala je u to. Nije mislila ni da će joj poverovati, ali nije marila. Poverovale ili ne, to ništa neće promeniti.
Ali, kao što u svakoj bajci biva, njen let nije trajao zauvek. Polako je, kako se vetar stišavao, tako je ona klizila nazad na zemlju. Nije osećala tugu, naprotiv, znala je da će je ovaj trenutak – kad je dotakla nebo, zauvek ispuniti srećom.
Dok je ležala na lokvanju koji se blago ljuljuškao na površini vode, razmišljala je o svemu što je noćas doživela. Tada ju je iz misli preneo zvuk pljuskanja. Ugledala je svoje prijatelje, Maru i Zagu, kako plivaju ka njoj.
“Rina”, pozvala ju je Mara.
“Hoćeš li sada sa nama na plivanje?”, upitala ju je Zaga.
“Stvarno nam nedostaješ”, rekoše obe žabe uglas.
Rina zevnu, pa se protegnu kao posle popodnevne dremke. “I vi meni nedostajete”, razvukla je usne u osmeh, pa skočila u vodu.
Od te večeri, Rina više nije pomišljala na letenje. Umesto toga, svaki dan nalazila je radost u svom svetu, dole u jezeru, među onima koje je volela i koje su voleli nju. Ponekad bi podigla pogled ka nebu i ugledala bele ptice kako preleću nebo, ali taj veličanstven prizor više nije budio tugu u njenom srcu, već zahvalnost, zahvalnost na onome što ima. Jer konačno je shvatila gde pripada – među lokvanjima i gustim trskama.
Snovi su nekad visoko među oblacima, daleki i primamljivi. Ali pravo blago često leži zakopano u dubinama naših srca, tamo gde smo voljeni i gde nam je dom.
