Звер
Псст!
Чујете ли урлик?
Крик чија силина урушава планине,
равна брда, демолира бране, подиже мора.
Претећи да нас поплави,
бујица хита ка вашим срцима.
Предочавате ли жустрину, региструјете ли рихтере разорних вибрација?
Нису ли застрашујуће?
Ојађени јецај може произвеси само некакво накарадно биће.
Ја сам звер!
Креатура са човечијим ликом и благим очима.
Монструм који не мрзи и којега остали ниподаштавају.
Ви људи сте злотвори.
Рогати, репати створови.
Нема ли више у вама љубави, нема ли доброте,
онога што називате хуманошћу?
Шта вам је?
Зар изгнаник мора да вас учи како се воли?
Залутала, огавна, длакава наказа.
На то сте спали?
Примећујем да ме се бојите.
Нормално је.
Нисте научили да на ствари гледате правим филтерима.
За вас лепота не постоји.
Безочно уништавате пред собом.
Завлачите се у бетонске кутије,
називајући их пребивалиштем.
А, шта је заправо дом?
Ово ваше пацовско гнездо?
Или га чини преко од пустог простора?
Метафизичко боравиште.
Таворите попут ствари.
Спавај, једи, ради, спавај, једи, ради…
Где је задовољство, где смисао?
Подигли сте одвратне грађевине што заклањају небо.
Зашто га сакривате, ако тежите њему?
Како ћете бројати звезде, лежећи на трави?
Ја сам звер!
Животиња заробљена у кавезу.
У овом примитивном граду, затуцаној земљи,
свирепом континенту, на овој глупој планети,
коју ценим колико и живот.
И ви долазите, проучавате ме и плашите се.
Страхујете јер ме не схватате.
Мене нико не разуме.
Понекада се осећам крајње усамљено.
Промичем покрај небројено лица, проматрам их,
но, чини ми се као да сам изолован,
као да припадам другој врсти.
Ипак, ја јесам звер!
