Пела се мрачном улицом. Штикле јој запињаше за калдрму. Вече цмољаво, влажно. Мирише на кишу. Трошни торањ се претећи надвио, бдећи над главом. Деловао је крезаво, услед недостатка цигала. Вијугаво степениште тежило је врху. Храбро закорачи. У мрачном собичку, чекаше је вештица. Окружена наптицима, праховима и биљем. „Изволи дете.“ „Знате, свиђа ми се један дечко. Потребан ми је љубавни серум.“ „Да ли си сигурна?“ „Јесам.“ Уз пој бајалице, врачара сачини прашак. „Ево. Дуни му у лице и поблесавиће за тобом.“ Он беше заводник. Наочит, маркантан, пожељан. Сан површних девојака. Обилато користише подарено преимућство. На збави му приђе. Задену разговор. У погодном тренутку, раствори длан. И пухну чаробну прашину, жртви пут ноздрва. Дотични се намршти, кину, па одлепи за њом. Са протоком времена се разочара. Није даса каквог је замишљала. Показа се ноторним лажовом, галамџијом и хвалисавцем. Но, бејаше касно. Закачи се за њу. У стопу је пратећи, попут досадног керчета.
