Што ли дизајнирам списе?
Када од низања стихова, ионако нема вајде.
Ко ће их читати?
Не постоји основ суновраћања у мој рејон?
Намрчени, изопачени, одурни, брутални универзум.
И ја га ескивирам,
или бар покушавам.
Можда бих требао да се мењам?
Славим екстраваганцију, радујем иновацији, плешем заводљиво.
Вабим призоре разблаженог и безобличног плезира.
Пожељно је, али ми се неда.
Сувише сам прост, сиров, диваљ.
Одвише сам свој.
Осебујни начин на који успевам, утабана пртина што дуж ње марширам.
Остати доследан!
По цену одбацивања, оспорвања, подсмеха.
Одлучан сам занемарити стилове привлачног шаренила и угодног дојма,
настојим испредати нити искључиво према сопственом нахођењу,
одбијам повлађивати разноликом аудиторијуму,
бојуем губећи константно,
јуришам на ветрењаче и истрајавам опхрљен окриљем бедема.
Спреман сам платити цех.
Не допуштам да ме сломе!
Поново се пречи смицалица, чему?
Коме напор, ако ћете игнорисати?
Разумем вас у потпуности.
Сигурно сте убеђња да сам махнит, неурачунљив, како сам добрано скренуо.
Бараба са вишком осцилација казаљки за бацање и немирним поштапалицама луталицама.
Прогоњен од покварених, дегенерисаних фантазија.
Вероватно сте у праву, изгледно да сам не нормалан.
Разлог: не плашим се огласити најмрачније зебње из ума.
Забележити слутње, море, шумове што ме запоседају.
Да билмезу, видиш да не иде.
Никада нисам спознао границу мере.
Миц по миц и редовно претерам.
Замућен је осећај за, где стати.
Опет, вама да спроведем лоботомију.
Шта ли бих пронашао, којечега под плаштом шверцујете?
Виспрен атрибут лудила љубоморно чува, ја их волшебо разбацујем.
Опаска која ми и не помаже, знатно.
Идаље ме нећете узети у разматрање.
Само вам још фале поуке, критике, извитоперени савети?
Стижу нас проблеми, виталан је вентил.
Меко, опојно, бљутаво, лепршаво, лепршаво, лепршаво.
А ја, плетем ембарго прихватљивом маниру.
Који ђаво уопште инсистирам?
Зашто не станем, напросто одустанем?
Нећу!
Не спевам да бих се допао.
Евентуално постао познат.
Синтагмама освајао даме.
Од издавача се окористио.
Нашироко био уважен.
Фундаментално саопштио мудрост.
Постојано остао упамћен.
Немам ерудицију.
Немам прохтева.
Немам чилости да шкрабам.
Нисам убеђења да вреди мој труд.
Не држим ни да умем елоквентно се изразити.
И није ме мар!
Једноставно, пецне еурека,
копрца се чакрама, проузрокује растројство.
Опседа и боли.
Тишти док не изађе.
Плане варница, разбукта се и расте и расте и расте…
Коначно експлодира.
У супротном, ја бих се урушио.
Тако исповраћам бљувотину, називајући је делом.
Зато ме не интересује, шта ко сматра.
После сваке креације, отмем краичак спокоја.
Својеврсно олакшање.
Мелем до следеће теме.
Муке су моје танталовске.
Не римујем што севдишем.
Нити зарад потребе да се обратим.
У творењу не налазим утеху.
Исцртавање слова ме не усхићује.
Пишем јер избор фактички изостаје!
Ето разјшњења уклетог благослова стварања.
