Заљубио сам се!
Опажам сопствену тежњу у враголастим очима,
продорном погледу, заносном смеху.
Боже, како цакан осмех има.
Отимање растварајућег геста ме усхићује.
Стога прокљувих да ме привлачи.
Давати, безгранично пружати,
а не тражити реванш за узврат.
Савршенство!
Врхунско осећање,
титрава сензација што нас чини полтенима.
Свуда удишем познати мирис.
Куда год да одем, где год се осврнем,
она је присутна.
У мојој глави.
О, шта се врзма по мојим вијугама?
Која гунгула.
Боже, како љубак осмех има.
Обожавам да је присиљавам на смејање.
Изнуђени трзај дарује задовољење,
дојмим се грандиозним, услед постигнутог успеха.
Намеће се питање:
Да ли је интересујем?
У овом тренутку, уопште није ни важно.
Зашто се замарати,
због чега се оптерећивати ситницама,
чему кварити маштарије?
Прија док траје.
Боже, како вишњи осмех има!
