Sneg je prekrio krovove malih kućica u selu na kraju sveta, a iz njihovih dimnjaka lenjo se uzdizao dim. Čoveku nije bilo potrebno da kroči u te tople domove; već bi, posmatrajući svetlost kroz prozore, mogao da oseti prisustvo topline i ljubavi što tamo prebivaju. Na kraju sela, u najskromnijoj od tih kuća, počinje naša priča.
Tu je živela starica, siromašna, ali bogata duhom. Njeno srce bilo je veliko kao prostranstvo zimske noći. Čitav život provela je u toj maloj, skromnoj kolibi, gde je svaki kutak nosio trag uspomena na voljene koje je davno izgubila. Iako je bila sama, njeno srce još uvek je kucalo za njih, čuvajući uspomene kao dragoceno blago koje niko nije mogao da joj oduzme.
Svake godine pred Božić, starica bi kitila malu jelku, onako kako je to činila dok je njen dom bio pun smeha i radosti. Nije imala novih ukrasa, samo one stare – drvene, plastične, i jedan poseban, od stakla: anđeo, dar njenog pokojnog muža, staklara, za prvi Božić koji su proveli zajedno.
Te noći, kada je završila s kićenjem jelke, stavila je anđela na vrh i sela kraj prozora, zagledana u snegom pokriveni pejzaž. Tišina zime i težak teret usamljenosti stezali su joj grudi. Usne su joj šaputale molitve, ne tražeći ništa, već se zahvaljivala Bogu što joj je dopustio da uspomena na voljene ne izblede.
Pogledala je u ramove na zidu i težak uzdah joj se oteo iz grudi. Nije znala odakle joj snage da se svakog jutra, protehlih četrdeset godina, budi, jer bol zbog gubitka voljenih nije jenjavala. Na jednoj crno-beloj fotografiji bili su njen muž i ona, na drugoj sin i snajka. Grlo joj se steglo kada je pogledala treću fotografiju i zlatne uvojke na njoj. Ako se bol može vagati, onda je najbolnije bilo to što je doživela da vidi belo lice i sklopljene oči dvogodišnje unuke.
Trgnula se kada je začula šum, kao da neko šapuće kroz vetar. Pogled joj se zaustavio na prozor, gde su pahulje svetlucale kao da plešu uz pesmu koju nije mogla da čuje. Taj prizor bio je toliko čudesan da nije mogla skrenuti pogled. I tada, među svetlucavim pahuljama, ona je ugledala devojčicu, zlatokosu i sitnu, s krilima, a oko njenih bosih stopala sijao je zvezdani prah.
Starica je dugo verovala da su čuda davno prestala da se događaju; za nju su čuda nestala onoga dana kada je izgubila svoje najmilije. Mnogo puta je zaspala i budila se s pitanjem na usnama: “Zašto oni, a ne ja?”, ali s vremenom je prestala da traži odgovor.
“Ko si ti?”, prošaputala je starica.
“To nije važno”, odgovorila je devojčica tiho, s osmehom blagim i toplim, kao da je sunčeva svetlost zalutala usred zimske noći.
Taj osmeh bio je melem za staričino ranjeno srce, kao prvi zrak sunca nakon dugih, oblačnih dana.
“Šta tražiš ovde, u mojoj kolibi…”, prošaputa starica, očiju svetlucavih od nečega nalik nadi.
“Dolazim onima koji u srcu čuvaju ljubav za Boga, unatoč boli i gubitku”, odgovori devojčica, stežući staricu za ruke. “Tvoj dom možda deluje pust, ali tvoje srce je ispunjeno ljubavlju.”
Starica oseti kako se u njoj budi davno zaboravljena toplina, meka kao uspomena na dan kada se poslednji put smejala s voljenima. “Ali ja nemam ništa da ti dam… osim uspomena i molitvi, koje su mi ostale.”
“Njemu je to dovoljno”, devojčica ju je nežno uhvatila za ruke, koje su drhtale zbog starosti. “Bog vidi sve što ti u srcu nosiš, i to mu je dar od svih najdraži.”
Starica je zatvorila oči, dopuštajući suzama da probiju branu, kao reka nosile su tuge koje je godinama taložila u svom srcu. Osmehnula se.
Sledećeg jutra, sunčevi zraci obasjali su staklenog anđela na vrhu jelke, probijajući se kroz tanke zavese. Anđeo je svetleo u hiljadu boja, a starica je, belog lica i s osmehom na usnama, ležala na krevet kao da je konačno pronašla svoj mir i utehu.
