Na dva svetlosna sata od zvezde Lusore,
Nalazi se Epitalam, planeta pesnika,
Gde je svaki pesnik istom lučom stvoren,
Jezik su im rime, akcenat je tehnika.
Onde imaju moć da gospodare svime,
Da sagrade most do neba jednom rečju,
Ne treba im štapić, dovoljne su rime,
Jer i odrasli imaju onu maštu dečju.
Epitalam greje svetlost čiste ljubavi,
I pesnici žive od njenog toplog sjaja,
Ljubav je Pantenon, pesnici su stubovi,
Koje ista ona ljubav međusobno spaja.
No habitulacija se uvukla među pesnike,
Zaboraviše i oni kako da ljubav cene,
Pa za posledicama te promene velike,
Mala grupa odluči u potragu da krene.
Posle tri galaksije i jako dugog leta,
Sleteše na treću planetu Mlečnog puta,
Razišli su se tad na sve strane sveta,
Da svako istraži što više dok luta.
Sa velikim čuđenjem lutali su svetom,
Sve je bilo suprotno onome na Epitalamu,
Kao da je pogođen nekom čudnom kometom,
Opusteo ljubavlju, osuđen na večnu tamu.
Ovde ljubav ne svetli i ne greje sjajem,
Nekako je siva i često donese samo tugu,
Počne kao bajka, ali rani tužnim krajem,
Bez najave sve se sruši, za sekund, u cugu.
Pesnici na to nisu mogli da se priviknu,
Njihovo srce nije naučeno na takvo stanje,
Bili su kao lale kad međ trnjem izniknu,
Potisnuti i gušeni bodljikavim granjem.
Sa zemljanima im nikako ne beše lako,
Jer su pesnici navikli na ljubav čistu,
Pa kada god bi im zemljanin srce tako,
Izazvalo bi, uvek, reakciju posve istu.
Zemljani bi bežali u strahu od stranog,
A pesnik bi venuo bez ljubavi ostavljen,
To bi ga stanje ubilo, poput mraza ranog,
Tu jaz je ogroman među njima postavljen.
Kao vapaj duše pesnika, prolomi se stih,
I rodi jednu pesmu, do tada nepoznatu,
Pesmu o ljubavi, ali drukčiju od svih,
Tužnu strofu, duše smrznute u cvatu.
Ta je pesma bila nalik pozivu u pomoć,
Istekla u prvoj kapi iz ranjenog srca,
I poletela hitro nebu, tačno u ponoć,
Da stigne na Epitalam pre izlaska sunca.
Kao poruka u boci, da prenese tamo gore,
Da čuvaju ljubav, uvek, takvu kakva jeste,
Jer i ovaj svet je s tom ljubavlju stvoren,
I njihov će proći tako, ako se ne osveste.
No katkad bi pesnik izdržao dosta dugo,
I zemaljsko srce bi počelo da se topi,
Probudi se uspavano srce, ubodeno tugom,
Pesničkom ljubavlju se opet celo sklopi.
Jer i ljudi žele da zavole svim srcem,
Ali su u strahu, jer ovde ljubav boli,
No ludi pesnik na mač odgovara percem,
I čovek katkad sebi dozvoli da voli.
Jednom su se, kažu, i dvoje pesnika sreli,
Ta je ljubav bila zemljanima nedostižna,
Jedno pesničko srce, za dvoje ljubav deli,
A dva kad se spoje, čini im se nelogična.
Od tad je sve počelo da se iz korena menja,
I dalje ljubav boli, ali brže srca kopne,
Pesnici i ljudi traže put do pomirenja,
Put da ljubav do svakog srca ipak dopre.
