Uvod
Ana Roberts je od malena bila drugačija od drugih.
Često neshvaćena. Često sama. Zašto? Zato što Ana može da komunicira sa duhovima.
1 Poglavlje
Bilo je rano jutro kada je stari crni fiksni telefon na malom stočiću zazvonio.
Kuvarica Lulu se javila na telefon. Na drugoj strani slušalice se čuo glas nepoznatog muškarca.
- Da li je to vila porodice Roberts? Treba mi Ana Roberts? Molim vas važno je.
Nepoznati mušakarc je pričao brzo, zvučao je jako zabrinuto.
-Ja se izvinjavam, gospodjica Ana spava i…
– Ko je to? Upitao je nežan ženski glas. Lulu se okrenula i videla mladu devojku, obučenu u kratku nežno roze haljinu, u belim sandalama, i ljubičastim bisernim nakitom.
– Nije se predstavio, ali zvuči jako zabrinuto.
Lulu je pružila slušalicu mladoj devojci.
- Ovde Ana Roberts, kako vam mogu pomoći?
- Čuo sam za vas od jedne svoje klijentkinje, rekla mi je da mi vi možete pomoći, da se, ovaj, razumete u duhove.
Glas nepoznatog muškarca je zvučao zabrinuto i umorno.
- Da, gospodine Alfrede , ja se razumem u duhove. I ako sada krenem, biću za dva sata ispred vaše vile.
- Kako znate moje ime? Glas gospodina Alfreda je zadrhtao.
- Objasniću vam sve kasnije. Vidimo se za dva sata.
Ana je spustila slušalicu.
- Ali gospodjice, zar morate da idete ovako rano kod klijenta?
Ana je pogledala na maslinasto zeleni zidni sat koji je pokazivao da je pet ujutru.
- Lulu, ja pomažem ljudima koji imaju problema sa duhovima, znaš to. I nema to veze koje je doba dana ili noći.
- Ali još niste ni doručkovali.
Ana je uzela crvenu jabuku iz modro plave činije sa voćem.
- Ješću kada se budem vratila kući. Odgovorila je Ana mirno, kao da uopšte nije u žurbi.
- I ne idite blizu reke. Opomenula je Lulu, koja uvek brine za svoju mladu gazdaricu jer nije želela da Ana baš poput nje postane duh.
- Primljeno k znanju. Rekla je Ana i izašla iz vile.
