1. Поглавље
Соба 312
Реке су увек припадале својим обалама, ветрови планинама, а јесен је увек била њена. Али те године, те јесени док су се по београдским улицама котрљали суви листови, а магла гушила зграде и асфалт, Нина је осетила да је све што је некада волела измакло њеном дохвату. Тишина тог доба која је некада умела да јој пружи утеху, сада је само упозоравала, као да је сва природа знала нешто што она тек треба да схвати.
Када је доктор изговорио те речи, оне које су у тренутку претвориле њен живот у празну љуску, његово лице, његове очи, чак и глас, изгубили су сваку људскост. Пред собом је видела само камен који хладно, без трептаја, испушта реч: неизлечиво. Прво је осетила неку чудну празнину која је ишчупала нешто из ње, али онда, као кад планински поток пробије своје корито, бол је почео да тече. Тај бол није имао облик, није имао глас, али је био присутан свуда: у мислима, у телу, у сваком делу ње која је до тог тренутка веровала у будућност. Није то био страх од смрти, јер смрт како је сада схватила, није оно најстрашније што човека може да снађе. Оно што је заиста пекло као жарач на нагом месу, био је осећај да се време сада окренуло против ње, да јој је свака секунда постала откуцај судара са крајем, а не корак ка новом почетку.
Киша је сатима падала и упорно тукла о прозор болничке собе 312. Тај звук, једноличан и пригушен, будио је сећања на дане када се ваљала од смеха у топлом кутку свога дома, са шољом кафе у рукама и страницама књиге испуњеним обећањима неких лепших светова. Сада је киша била нешто сасвим друго, једнолична пратња хладних, белих зидова, стерилних чаршава и брујања апарата чији је ритам постао нова музика њене свакодневнице. Седела је на ивици болничког кревета, стежући танку наруквицу око зглоба, хватајући се за последњи траг нечега што је било стварно, нечега што је значило. Била је то наруквица коју је добила на поклон од своје млађе сестре, пре неколико година. Онда када су обе имале своје планове, верујући да пред њима стоје бескрајни дани, недеље, године. Сада је, као и све остало, тај комад накита носио тежину обећања која су остала недосањана. Устала је споро осећајући тежину свог тела и пришла прозору. Спустила је длан на хладно и глатко стакло и на тренутак јој се учини да иза тог прозора не постоји ништа: ни улице, ни људи, ни живот. Затим, примети како се гране старих дрвећа савијају под налетом ветра и кише; имала је осећај да сама природа саучествује у њеној судбини.
/ део прве главе /