Mislim da to što te viđam toliko često nije slučajnost. Nikako ne može biti. Svaki put kad stavim tačku na ovu priču – neka viša sila me ošamari realnošću, izbriše tačku i na njeno mesto stavi zarez. Nije kao da patim, samo se, s vremena na vreme, setim svih onih osmeha koji su obasjavali našu svakodnevnicu poput sunca, sve dok nas kiša nije prekinula. Još uvek lije, baš zato ne mogu da izađem iz svoje glave i nastavim dalje. Sačekaću da prestane i da se sve napolju osuši.
Od trenutka kad si otišla – više ništa nije isto. Kad bih vratio vreme unazad, siguran sam da bih neke poteze drugačije odigrao. Ali opet, možda su se te stvari desile baš onako kako bi trebalo, kako bi situacija bila najbolja po mene. Sve tvoje mane stanu u jednu pesmu, koju ja i dalje pevam. A ipak, želeo sam te uprkos svim tim manama. U inat svima sam glavom išao kroz zid zbog tvojih dodira, mekih poput svile. Ni sam ne znam zašto te vidim baš svaki put kad izađem do grada. Svako tvoje okretanje glave kad me vidiš je nedvosmislen znak da je, sa tvoje strane, sve već odavno gotovo. Gotovo a ipak i dalje sveže…
Hiljadu puta sam te kao bezimenu devojku očaravajućeg izgleda spomenuo pred drugima ali sam tvoje ime spominjao tek kad sam ostajao sasvim sam. Tako je bilo i najbolje. Sve će biti prošlost jednog dana. Za par godina ću se smejati stvarima koje me danas kidaju. Za par godina ću kleknuti pred nekom drugom a ti ćeš biti nebitna ali sada taj luksuz zaslužuješ samo ti.
