Po nebeskoj pučini sam mirno plutao,
Beskrajnim plavilom, dokle pogled seže,
I kao da me vrtlog nemilosrdno gutao,
Kad oglasio se alarm od kog snovi beže.
Novo sivo jutro me gledalo sa prozora,
Snenim pogledom sam tražio svest,
Diorama moje sobe krije plenum čopora,
Plemena senki koje vežbaju svoj ples.
Sleteo sam niz stepenište do aleje,
Nebo i asfalt su u istom tonu sivila,
Lagano me guši ovaj grad bez ideje,
Stvarnost me ljutito na bedra privila.
Sedeo sam na stanici i čekao autobus,
Što vozi do posla, al’ kovao sam plan,
Da ostavim sve to i krenem u egzodus,
U suprotnom smeru, bez ičega i sam..
Morao sam da proniknem u izvor mraka,
Koji se nekako ušunjao u moje pesme,
Da se vešto prerušim u večnog dečaka,
I zavrnem ventil te sumorne česme.
Kao prašina, nošen vetrom ideje,
Otisnuh se na put, bez konačnog cilja,
I tako začeh prvi stih lične epopeje,
Na lutanju dugačkom pet hiljada milja.
Hteo sam da krenem u džungle Brazila,
Da s panterom jurim krošnjama gustim,
Il na drvenom kanuu, pored krokodila,
Niz amazonske brzake da se spustim.
U krošnjama kakaa, da hvatam papagaje,
Il’ sa domorocima da pecam pirane,
I pravim nakit od kamenčića što sjaje,
Pa tako okićen krenem u lov na banane.
Il’ u afričkoj savani da osnujem pleme,
I za carski presto da se rvem s lavom,
Hrabri beli poglavica, Trešnjino Seme,
Pred Vama perjanicom, bradom i glavom.
I nađem sebi latinku kovrdžave kose,
U njenim kovrdžama da zamrsim prste,
Svadbene kočije da nam zebre nose,
A u svatove krenu sve ostale vrste.
Pa možda bih ipak preko Južnog mora,
Kao kapetan galeona, oko sveta plovio,
S gusarima borio, sred plavoga šora,
I, na belom žalu, bosonoge curice lovio.
Garavuše i plavuše, malene frajlice,
Lelujale bi svuda nasmejane usnice,
Trčkarale naokolo sa korzoa kraljice,
Šareni šeširi i razigrane suknjice.
S cvetom i pesmom na usnama bih skitao,
Tamburu, ‘mesto sablje, u svaki boj nosio,
Za put do jednog prozora domoroce pitao,
I, na sedam jezika, za jednu ruku prosio.
Uzduž i poprečke bih svet prevalio,
Na tragu luče koja tera mrak iz pesme,
Snagu ni mladost, ništa ne bih žalio,
Al bez nje u pesmi, ja pisati ne smem.
Plovio bih morima i u džungli živeo,
Lava bih savladao ovim rukama svojim,
Sa gusarima borio, s ajkulama plivao,
Al’ mraka u pesmi suviše se bojim.
