Buenos Aires
„Mali Pariz“ veći od Pariza
Piše advokat Ana Jovićević Popović
Beograd smo ostavili u zimi, hladnoći, magli i januaru a Buenos Aires nas je sačekao topao, zelen i raširenih ruku u julu. Čim smo sleteli na aerodrom Ezeiza videlo se da se radi o kosmopolitskom gradu u koji pristižu ljudi iz celog sveta. Puno Italijana, puno Španaca, Jevreja u prepoznatljivim odelima, šeširima i sa pejesima, o Amerikancima, Azijatima da i ne govorimo. Grad leži u ravnici kojom dominira reka La Plata koji pravi ogroman estuar na ušću u okean. Već pri ulasku u grad ne možete da se načudite širini avenija. Prebrojali smo 10 traka u jednom smeru. Avenije prate nekoliko redova drvoreda. Grad je čist i nema gužvi ali baš ni u jedno doba dana upravo zbog širokih ulica, metroa i davno dobro isplaniranih kvartova.
Najpoznatiji kvartovi su Recoleta, središnji i najbogatiji deo Buenos Airesa, poznat po sofisticiranoj arhitekturi, na mah ne znate da li ste u Parizu, zapravo u gradu sređenijem i lepšem od njegovog arhitektonskog uzora. U tom delu grada se nalazi i Microcentro sa čuvenom Casa Rosada, sa čijeg je balkona Evita Peron zapalila mase, zatim Obelisk koji je glavni orijentir za ceo grad i Avenida 9 de Julio koja je pojam kako bi sve avenije u svetu trebalo da izgledaju. Odmah iza Case Rosada počinje četvrt Puerto Madero koji me jako podseća na Beograd na vodi. Prepun je restorana, kafića. Šetači uživaju u šetnji pored vode, a najveća je gužva za slikanje na mostu Puente de la Muher – most žena koji je neverovatno gracilan imitirajući ženski pokert u tangu. Palermo je kvart velikog broja restorana kafića, galerija, siguran, rezidencijalni deo grada. Odlikuje ga boemski šmek. Po njemu se možete šetati do kasnih noćnih sati, a da pri tom ne morate da se osvrćete za sobom. Bašte restorana su pune i večera se jako kasno i to žestoko, popularni asado – argentinski roštilj.
Za prvo upoznavanje sa gradom odličan je Hop-On Hop-Off koji daje najbrži pregled grada, njegove veličine i organizovanosti. Tako vidite kvartove koje želite kasnije da detaljnije obiđete.
Imali smo priliku da obiđemo ambasadu Srbije u Argentini. Divna građevina spolja, a još lepša iznutra; rezbarije, vitraži, teški zastori, stiski nameštaj, umetničke slike, mermer. Naravno, srpska zastava dominira prostorom. Dočekao nas je ambasador i to kao pravi srpski domaćin i drug sa fakulteta. Pričao je o Argentini sa velikom ljubavlju i odličnim poznavanjem prilika u njoj i kako obilazak Patagonije nikako ne treba propustiti. Nažalost, saznali smo da u Argentini ne živi veliki broj Srba, da su raštrakani. Mnogi od njih su asimilovani, u mešovitim brakovima, mnogi više ne govore srpski jezik ali opet negde imaju svest da pripadaju srpskom narodu i svoju decu dovode u srpsku pravoslavnu crkvu. Kao i svuda po svetu velika poveznica je Srpska pravoslavna crkva oko koje se i to malo što ih ima svi okupljaju. Na čelu Srpske pravoslane crkve u Buenos Airesu se nalazi otac Esteban. Crkva Rođenja Presvete Bogorodice, pored Crkve Svetog Save je jedno od mesta gde se okupljaju Srbi. To je duhovni i kulturni centar za Srbe u Južnoj Americi. Nalazi se, za razliku od ambasade, u siromašnijem delu grada, ali blista svojom lepotom. Bog nas je pogledao i doživeli smo na badnje veče, liturgiju i paljenje badnjaka. Služba je bila na mešavini srpskog i španskog jezika. Na kraju crkva je bila puna, Srba, njihove dece, supružnika, prijatelja. Osećala se radost i toplina što su tu. Sve nas je grejala ljubav prema Bogu i pripadnost srpskom narodu, tako daleko od Matice. Svaki čovek tu je imao životnu priču po kojoj bi mogao da se snimi film. Neki su rođeni u Argentini i samo razumeju srpski jezik, neki znaju da im je deda kao kraljevski oficir bio u toku II svetkog rata zarobljenik u Nemačkoj i da nakon zvršetka rata nije hteo da se vrati u komunističku državu. Neki su tu poslom, radeći u međunarodnim organizacijama, provodeći delove svog života po raznim krajevima sveta i svuda nalazeći našu crkvu kao sponu svih nas. Ima tu i mladog sveta, uspešnih poslovnih ljudi, živih dokaza da pamet, inteligencija, visprenost i upornost svuda imaju prođu. Oni tu dolaze sa svojom decom svesno želeći da im pokažu kom narodu pripadaju i da se nikad ne odrode od srpskog naroda, ma gde živeli.
Jedna od asocijacija kad pričamo o Argentini je tango. Od milion barova, pozornica gde se igra tango izabrali smo Cafe de los Angelitos. I nismo pogrešili. Po nas je u hotel je došao kombi iz Kafea i tu nas i vratio. U zgradi veličine Ateljea 212, tango je pretvoren u umetnost muzike i pokreta. Ulazite u prelepu dvoranu sa sve parterom, balkonima i scenom izdeljenom na dva sprata. Na gornjem je smešten okestar kome bi pozavidele svetske filharmonije. Tangerosi, koreografija, scenografija dovedo vas do toga da se borite za dah. Naravno, pretrhodno su vas poslužili domaćim vinom Malbec koje je dalo svoj doprinos ubrzanom protoku krvi.
Druga asocijacija je fudbal i to fudbal ne kao sportska igra već kao način života. Matica fudbala stanuje u La Boci. La Boca je Meka koju svaki ljubitelj fudbala mora hodočastiti bar jednom u životu. To je stari deo grada, prvi dodir migranata sa kopnom. La Boca je prošarana kaldrmisnim ulicama, kućama ofarbanim u žive boje kako bi se bar malo sakrio težak život i siromaštvo stanovnika ovog dela grada. U najposećenijo ulici – Caminito kuće su pretvorene u barove i kafiće ispred kojih parovi igraju onaj, pravi, sirovi i nenešminkani tango i to od ujutru do uveče. U La Boca postoji sveto trojsvto: Papa Franja (poreklom Argentinac), Maradona i Mesi. Sve ulice vode na jedno mesto – kultni stadion La Bonbonera, dom fudbalskog kluba Boca Juniors. Nadimak je dobio po kutiji za bombone jer podseća na nju. Mladi, stari, muško, žensko, domaci, turisti baš svi u ovom delu grada nose majce ovog kluba. Svi žive za Superclasico između klubova Boca Juniors i River Plata (kao kod nas Crvena Zvezda i Partuzan). Naravno, miris i dim roštilja ovom kvartu daju poseban sfumato.
Kao nekog ko dolazi iz advokature a pri tom ima i bibliotekarsku licencu, srce me je odvelo u El Ateneo Gran Splendid koji se mora videti pod obavezno. To su knjižara i biblioteka pretvorene u hram knjige. Zapravo El Ateneo je bio otvoren 1919. godine kao pozorište, sa sve pozornicom, balkonima i freskom na plafonu. Gde su se do 2000. godine održalavale predstave, koncerti, filmske projekcije, izložbe, dok konačno nije pretvoren u knjžaru oko koje se tiskaju bibliofili iz svih krajeva sveta.
Kao što je život u Bairesu, kako ga iz milošte zovu njegovi stanovnici, umetnost, tako je i groblje Recoleta (Cementerio de la Recoleta), umetnost smrti na otvorenom. Grad mrtvih na najlepšem mestu u gradu u kome su ulice sastavljene od kapela i nazvane po najvažnijm počivšima u njima.Veliki je broj izvanrednih skulptura kojim su žalost i tuga pretvorni u večni mermer.
Ako vas srećna sudbina zatekne u Bairesu ne treba propustiti, ne videti San Telmo. San Telmo treba posetiti nedeljom. To je pored La Boca jedan od najstarijih delova grada sa kaldrmisanim ulicama i finim kućama u kolonijalnom stilu pretvorenim u antikvarnice. Antikvarnice su krcate starinskim nameštajem, komadima izvaredne lepote, lusterima, starinskim garmofonima sa kojih cigulja tugaljiva muzika. Tu se može naći srebrnina najfinije izrade. Ispred antikvarnica se nižu tezge sa pravim umetničkim delima još uvek nepoznatih umetnika, starinski instrumenti, lule, srebrni escajzi, kožna galanterija, insekti u staklu. Ma nema šta se ovde ne može videti. Naravno posle ovakve šetnje morate da se okrepite, a gde drugde nego u Mercado SanTelmo. Mnogo podseća na pijacu u Madridu San Miguel ili na La Boqueriu u Barseloni. Mercado je projektovao italijanski arhitekta Juan Antonio Buschiazzo po uzoru na La Boqueriu u Barseloni, prvobitno tržnicu za bogate stanovnike ovog kraja. Danas je to pulsirajuće, šarmantno srce grada. Puno restorančića sa roštiljem, tanjira sa mogućim i nemogućim vrstama riba, poslatičarnice sa kolačima kojima je apsolutno nemoguće odoleti zato što se ovde pravi najlepša karamela na svetu. Dulce de leche je poslastica napravljena od šećera i mleka koji se kuvaju dugo na tihoj vatri i osnovica je svakog kolača i namaza u Argentini. Nema posetioca Argentinine koji nije poneo neku teglu sa sobom. Moj favorit je Dulce de leche sa rumom.
Šta reći o ljudima, o klimi?
I ljudi i klima su topli, otvoreni i ljubazni, srdačni, bliskog temperamenta ljudima iz Srbije. Osećate se kao da ste među svojima. I ako smo došli u januaru, kad je njima leto u jeku nisu bile vrućinčine koje smo preživeli (doduše, kako ko) u Beogradu prošlog leta. Ovde su se dnevne temperature kretale od 21 stepen ujutru do 29 stepeni u najtoplijem delu dana.
Imam apel za naše ljude: ako ikako možete posetite Argentinu. Jeftinije je sa sve putem od skijanja u Austriji ili Italiji, a videćete do tad neviđenu lepotu.
Daće Bog da se ponovo vratim tamo!
