Kroz mrklu noć, dok svaki iksan u kući spava dubokijem snom nakon čitavog dana radova u kući i oko kuće, zemlje i stoke; na tavanu se čuje tiho krckanje.. Neko bi rekao miši, ima ih, nije da ih nema, … Al ovo krckanje bejaše drugojačije, kao da neko lagano spušta stopalo i vodi računa da ne razbudi ukućane koji su dobrano zaslužili svoj odmor, kao da ih razumije i suoseća s njima i zna da ima zadatak da ih čuva od svih zala i aveti, … iako je i sam jedan od aveti.
Ja ga znadem dobrano. Dijete sam bio, đed mi je pričao o njemu jer oca nijesam zapamtio, mog Vidoja ubiše kad mi beše četvrta godina, pa ga se i sjećam kroz maglu, više glasa no lika….
Živojin, đed mi, velio da nas tilisum čuva, da bdije nad nama i da ne da nikakvom zlu na nas udariti, na našu kuću i stoku.
Vjerov’o sam đedu dok bejah jošte malen, toliko puta sam se trudio da se umirim noću da prestanem da dišem, samo da ga čujem, al nekako me uvijek san prevari i dođe prije njegovih stopa.
Kako bejah stariji, nijesam pridavao značaja više tome jer vjerovah da su to priče za malu djecu, a i đed nekako zanemoćao pa se o tome više nije ni pričalo. Moralo se ići u školu i čuvati stoka, pa često sam zaspivao u sam sumrak, teško izmoren.
U podrumu ispod kuće stajaše nam buradi sa rakijom i na sred same prostorije koja je imala jak miris memle bio je jedan okrugli glatki kamen ukopan u zemlju. Kad god su me slali da natočim zlatne tekućine nategom, razumije se – uvek sam prvo ja malo povlačio, pa tek ondak punio u vlašu i nosio im. I uvijek, ali UVIJEK se sapletem o taj kamen izlazeći i opsujem i Božju torbicu i Ristovu ćer i sve tako redom izbogoradim. Da mi je znati ko na to mesto postavi prokleti kamen, em što se sapletem em što prospem rakije pa se moram vraćati da još dopunim.
Rešim ti ja jedan dan iz inata da ga iskopam i izvadim. Nećeš ti meni dovijeka belaj praviti!
Ne bijaše tada nikoga u kući sem đeda. Ne htedoh mu smjetati u njegovoj bolesti, pa odoh sam da uzmem neki budak i još nešto od alata.
Majka i ja bejasmo u zajednici sa njim i stričevićima pa inače ne smedoh sam uzimati štošta bez pitanja.
Kad pođoh podrumu, zovnu me đed s prozora:
– Kuda s tim, junače?Da mu reknem ili ne? Dvoumio sam se. Što ne bih, neće me valjda grditi za glupi kamen? A i naučen bejah da govorim uvek istinu, ma kako crna bila.
Kako ja rekoh, tako on promeni boju, zacrvene se, pokuša nešto reći, poče da se davi i pade!
– O đede šta ti je? Đede!
Uleteo sam u kuću, pa u njegovu sobu, uspeh polako da ga podignem na krevet, dadoh mu kocku šećera i vode i on se malo povrati, dovoljno da može prozboriti
– Petko sine… – zavapi đed slabašno.
– Rekni mi … za Boga miloga … Kude to pođe??
Ja se pribojah da mu opet ne bude loše pa ostadoh da ćutim i gledam u pod. Osjećao sam se krivim a nijesam Bogami znao razlog zašto.
– Opet ću te upitati … Kuda to pođe maločas??
– Ja ti đede reko’, a ti pade. Kud ti smijem reći opet?? – progovorih skoro plačnim glasom.
Kud me stalno svi grde za sve, za školu, za stoku, za igru, što bi sad nekom smetalo ovo što sam naumio??
I kakve to veze sad ima sa đedom?
– Petko, đedovo sve …. Ja ti naređujem… Ne, ja ti ZABRANJUJEM da ikada išta petljaš oko tog kamena! Jesi li me dobrano razumio?!
Zvučao je kao da mi naređuje, ali u treperavom staračkom glasu je visila neka molba, skoro kao neka vrsta očajničkog preklinjanja.
Iznenadih se. A onda se zbunih.
– O đede, pa … Ja nisam … Ja ne bih … Nikad ne bih da sam znao da ne smijem, da ti …. Da ti smjeta, da ti je tako bitno!!
Ne izdržah više već suze grunuše same, nijesam ih mogao zadržati.Ljut stid me bi, ko još od junoša plače ko žena neka, al ja ne mogah da se oduprem.
– De, de, nemoj …. Nijesi mogao znati … Odi bliže … – reče moj Živojin mekše i posegnu rukom ka mojoj glavi. Poturih glavu pod njegovu ruku i on me pomilova. To pomože suzama da se zaustave i da se priberem.
– Idi donesi nam rakije. Oboma..
Iznenadih se i zaradovah se poprilično što ću piti rakije s đedom! Do sad sam morao kriomice.
Nasuh nam po jednu i taman prinesoh ustima da osetim umilnu kapatku kako mi grije usta, kad đed reče:
– Stani! Za vesele Vidoja i Rajka! – reče, odaspe malo na pod i popi svoju naiskap.
Ja se zastideh što zaboravih na počivše, oca i brata, učinih to isto i iskapih je.
– Vidi se da si vježbao. – reče đed pola u šali, a pola prebacujući.
– Vidi Petko, đedovo sve … Taj kamen što si ga naumio iskopati … To nije običan kamen. To je beleg.
Gledao sam ga zbunjeno dok mi je u grlu još tinjala šljiva.
– Sjećaš li se našeg tilisuma? Pričah ti o njemu kad si bio mali.
Tilisum!! Davno zaboravljeni lik iz djetinjstva, iz đedovih bajkovitih priča!
– Sjećam se đede, onaj bajagi na tavanu što živi, iksan senka! To je bilo kad bejah mali, ne verujem ti ja više u to! – odmahnuh rukom nehajno, posegnuvši za vlašom da nam naspem još jednu.
– Ne huli! – udari me đed po ruci i ja zamalo ispustih vlašu!
– Đede, šta ti je?! -izlete mi u nevjerici.
– Šta šta mi je, jadan ne bio?! Nemoj rđavo govoriti o njemu, nije zaslužio! On sve čuje!
Opet se zbunih i pomislih da đed počinje malo da … Znate već … Malo luta u mislima …
– Znam ja šta ti misliš, nijesam ja lud!- skoro se brecnu na mene, a ja se zastideh od njegovog pogleda koji me pročita kao knjigu. A onda bolnim tonom dodade:
– Da me je tvoj otac slušao, možda bi sada sjedeo ovde sa nama, a ne …
Nijesam znao šta da rečem, ni šta mu je to značilo.
– Petko, đedovo sve, … Kad su naši preci počeli ovdje kuću da prave, ovaj kamen je bio ovde gdje je i sada. Kažu da su Turci tu zakopali blago i da im je to beleg bio da se jednom vrate po njega. Naši ga nisu dirali. Dok se kuća pravila, uzidali su senku nekog Stojana i njegova duša se posle 40 dana preseli na onaj svet. A senka ostade da čuva kuću. Nekako tokom gradnje dođe do toga da će se kamen nalaziti baš tu đe je podrum. I oni odlučiše da ga tu i ostave. Nije trebalo njima tuđe, samo svoje da skuće.
Utom se jedno veče vratiše Turci. Njih trojica. Naši se dadnu bježati u šumu.
Niko ne zna šta se te noći desilo. Niko živ. Dvojicu su našli dolamo kod potoka bez kapi krvi u njima. Treći je bio obješen o džanariku pored puta. Lopate su ležale pored kamena oko koga je bilo započeto kopanje.
Dolazili žandari, bilo svijeta al na kraju ne otkri se šta je bilo pa reknu da se pokopaju dolamo. – pokaza prstom niz strminu.
– One tri humke niže Bukovika? – upitah raširenih očiju dok me je podilazila jeza do kosti.
– Jesu. – kratko odgovori đed.
– I?? -goreo sam od znatiželje. Kamen je sad u mom umu bio ogroman i strašan.
– Ništa, prođe neko vreme i moj Vidoje od nekog ‘odže dole u varoši ču kako se tursko blago može uzeti samo na jedan način.
Oko kamena valja prosijati brašno u krug i da tako prenoći, pa ako je na njemu izjutra stopa od iksana, tilisum ga ne da, čuva blago sa sve kućom i kamen se ne sme vaditi.
Ako se ujutru na brašnu pozna stopa životinjska, kamen se može izvaditi al mora se uvezati za kakvog vola ili konja i da ga on izvuče, ne smije ga iksan svojom rukom taknuti, inače svašta će da mu bude. – tu đed utihnu, kao da se umori i da će zaspati. Zatvorio je oči i ja čekah, čekah …
– Đede?- tiho rekoh, ne znajući je li zaspao ili skuplja snagu za dalju priču. Ima li dalje?
– Svašta je i bilo, ime đedovo. – napokon progovori. Obuze ga neka tama, očaj mu vidjeh u pogledu.
– Vidoje moj nagovori tvog strica Milovana, ne obazirahu se na moje reči, pretnje, posvađasmo se mnogo tada, zapeli da izvale kamen. Zalud pričah da neće izići na dobro, spominjah im tri humke turske, plaših ih svime i svakojakime. Džaba bilo sve. Lude glave zapele.
Jedared kad odoh poslom u varoš, dogovoriše se njih dvojica da ja ne znadem, pa istjeraše dorata, taj je znao dobro da povuče ko no što su njih dvojica znali da potegnu iz vlaše, isto tako.
Doneše budak i lopate i stadoše kopati oko kamena. Kasnije mi je Milovan prizn’o da su noć prije sijali brašno i da ujutru nađoše stopu al ne mogaše da razluče je li iksanova il od životinje, pa odlučiše da je životinjska, valjda im tako odgovaralo obojici da vide. Kamen beše baš poduboko usađen, pa vezaše oko njega konop i upregnuše dorata. On je njištao al ni makac, ne šćede da povuče. Džaba ga Vidoje vuk’o, šibao. U mjestu se ukopao i dere se. Milovan pripit potkopa pod kamen nekim drvetom pa napravi polugu, gurajući ga desnom rukom da ga izvali.
Dorat je i dalje pištao al ne mače ni pedalj. Tako su mi poslije pričali.
Odustaše pjani i besni sinovi moji, ostaviše sve onako raskopano i alat oko kamena u podrumu, vratiše ata u štalu i ode svak svojim poslom. Vidoje u šumu, a Milovan na vršalicu.
– Na vršalicu? Ček ček đede, jel to vršalica na kojoj čiča onomad izgubi ruku? – upitah zaleđen od strave.
– Jes. Ta vršalica. Tog dana. Ta desna ruka kojom guraše kamen.- reče đed glasom punom pepela i gorčine.
– Đede, ma nemoguće da je zbog toga, znaš da se zbije to u polju kad su radovi! – rekoh slabašno, ni sam sebi ne vjerujući
– Jes, zbije se. Al on je prvi kome se to zbilo u našem kraju. I to baš tog dana.
Ćutah dugo. Ne smedoh više da pitam ništa. Ali đed sam nastavi:
– A Vidoje jadnik, eto … Prvi mu sin Rajko umre malen … A za njim i Vidoje ode u sam dan i u sam čas kad su činili tu rabotu, samo tri godine kasnije. Ubiše ga baš u mjestu koje u sebi nosi naziv KAMEN. Ali to sve već znaš. Zato sam ti odmalena pričao o njemu, o tilisumu, o našem čuvaru i našem usudu. Neka ti je ovo za nauk da prenosiš dalje svojim potomcima, da se niko ne drzne kamen dirati ni zla u ovoj kući praviti, dokle god ona postoji. Upamti to Petko, za vjeki vjekova. Idi sad, pusti me da počinem.
*************
Ja ispunih đedov zavjet.
Kuća je ove godine, iako napuštena, raspala i urasla u šumu, napunila tačno sto godina.
Još uvijek stoji, kao i onaj kamen u njojzi.
