Putujemo li šinama života po unapred odredjenoj putanji? Ili je biramo sami?
Koliko su naši planovi, odluke, stavovi i uverenja zaista bitni kad se najveći životni preokreti dešavaju upravo mimo naših planova, pritom nemilosrdno rušeći gradjene stavove i stečena uverenja?
Kako se zove ono što nas zatekne potpuno nespremne i udari takvom silinom da nam ne ostavlja izbora osim da mu se povinujemo?
Često protiv svoje volje.
Sudbina?
Karma?
Viša sila?
Bog?
Nešto?
Ma kako ga nazvali, šta god da je, verujem da postoji.
Biram da verujem.
Nasuprot onima koji tvrde da se na sudbinu pozivaju slabići, tvrdim da to, zapravo, čine samo oni najhrabriji. Na sudbinu se ne pozivamo kad sve ide po planu, uvijeno u omot rutine i svakodnevnice, već onda kad nešto preti da nas iz tog omota izbije.
Hrabrost je, ne kukavičluk, to priznati i prihvatiti.
Najhrabrije je prihvatiti nemoć.
Na meni je da donosim odluke, branim uverenja i gradim stavove.
Na meni je da verujem.
Na meni je da u susretu sa sudbinom hrabro priznam ko vodi glavnu reč i čija je poslednja.
Bila putanja unapred odredjena ili ne, jedno je sigurno.
Smer promeniti ne možemo, a poslednja stanica je svima ista.
Verovali ili ne.
